Rev2 1319/2022 3.19.1.25.1.4; 3.5.9

Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1319/2022
06.07.2022. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić, Dragane Mirosavljević, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milenko Todoreskov, advokat iz ..., protiv tužene Elektrotehničke škole „Mihajlo Pupin“ iz Novog Sada, čiji je punomoćnik Milan Kozomora, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3219/21 od 01.12.2021. godine, u sednici održanoj 06.07.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3219/21 od 01.12.2021. godine.

PREINAČUJU SE: presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3219/21 od 01.12.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 72/2021 od 22.09.2021. godine, u stavu prvom, drugom, četvrtom i šestom izreke, tako što se ODBIJA kao neosnovan, tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud obaveže tuženu da joj: na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.12.2017. godine do 30.11.2020. godine isplati 120.396,75 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2021. godine do isplate kao i 22.133,81 dinar na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dospelosti do 17.05.2021. godine; na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.12.2017. godine do 30.11.2020. godine isplati 81.215,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2021. godine do isplate kao i 14.321,90 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dospelosti do 17.05.2021. godine i ODBIJA zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka, sa pripadajućom kamatom.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj naknadi troškove celog postupka od 157.134,12 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 72/2021 od 22.09.2021. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev je delimično usvojen. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji isplati na ime naknade troškova za ishranu u toku rada za period od 01.12.2017. godine do 30.11.2020. godine 120.396,75 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2021. godine do isplate, kao i 22.133,81 dinar na ime posebno obračunate zakonske zatezne kamate od dospelosti do 17.05.2021. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 120.396,75 dinara do potraživanih 248.878,74 dinara na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2021. godine do isplate, kao i preko dosuđenog iznosa od 22.133,81 dinar do potraživanih 52.347,07 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate na iznos glavnice od 248.878,74 dinara od dospelosti do 17.05.2021. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.12.2017. godine do 30.11.2020. godine isplati 81.215,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2021. godine do isplate, kao i iznos od 14.321,90 dinara na ime posebno obračunate zakonske zatezne kamate od dospelosti 17.05.2021. godine. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da tužilji isplati troškove parničnog postupka od 76.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom sedmim izreke, tužilja je oslobođena obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3219/21 od 01.12.2021. godine, žalbe stranaka su odbijene i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u usvajajućem delu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, a kako to proizlazi iz navoda revizije. Predložila je da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju. Troškove sastava odgovora na raviziju je tažila i opredelila.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse o pravu zaposlenih u školama na isplatu naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na radnom mestu ... sa koeficijentom za obračun zarade od 6,30. Tužena je tužilji u spornom periodu obračunavala zaradu u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama, tako što je koeficijent radnog mesta tužilje množen sa propisanom osnovicom za dati mesec. Pošto je tako dobijena visina osnovne plate, u spornom periodu bila niža od iznosa minimalne zarade, tužena je tužilji svakog meseca vršila korekciju plate do iznosa minimalne zarade, pa je tužilji u spornom periodu isplaćivana plata u visini minimalne zarade. U obračunskim listama plate tužilje, nije iskazivana, kao posebna stavka, naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Veštačenjem je utvrđeno da je, na osnovu kriterijuma u uporedno važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji, koji se odnose na preduzeća koja se finansiraju iz budžeta, a koji su važeći u spornom periodu, dnevni iznos ishrane u toku rada 250,00 dinara, a mesečni iznos regresa 1/12 minimalne zarade u Republici Srbiji. Po mišljenju sudskog veštaka neisplaćeni topli obrok za tužioca u spornom periodu iznosi 117.592,75 dinara, dok neisplaćena naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora 81.822,63 dinara. Po mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke neisplaćeni topli obrok za tužilju u spornom periodi od 01.12.2017. godine do 30.11.2020. godine iznosi 120.396,75 dinara a obračunata zakonska zatezna kamata od dospelosti do veštačenja, 17.05.2021. godine, iznosi 22.133,81 dinar, dok neisplaćeni regres za korišćenje godišnjeg odmora 81.215,60 dinara a obračunata zakonska zatezna kamata od dospelosti do veštačenja, 17.05.2021. godine, iznosi 14.321,90 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili i tuženu obavezali da joj isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu utvrđen veštačenjem, sa pripadajućom kamatom, jer su zaključili da u iznosu minimalne zarade, po definiciji iz člana 111. Zakona o radu, ne može da bude sadržana predmetna naknada troškova, nezavisno od činjenice što je odredbom člana 4. stav 1. Zakona o platama u državnim organima, javnim službama propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stavom 2. istog člana, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Po mišljenju nižestepenih sudova, u situaciji kada je tužena tužilji isplaćivala minimalnu zaradu sledi da tužilji nije isplaćen topli obrok i regres, pa je tužena dužna da joj tu naknadu isplati u iznosu utvrđenom veštačenjem, pravnom analogijom, prema kriterijumima u uporednim važećim Kolektivnim ugovorima u Republici Srbiji za preduzeća koja se finansiraju iz budžeta, koji su bili važeći u istom vremenskom periodu na koji se odnosi i predmetno potraživanje tužilje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“, br. 88/2017... 129/2021), u odredbi člana 187. stav 3. propisuje da se na utvrđivanje i obračun plata, naknada i dodataka zaposlenih u ustanovi primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama.

Zakon o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01... 86/19), propisuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 1. stav 1. tačka 3.). Odredbom člana 3. stav 1. tog Zakona, propisano je da osnovicu za obračun i isplatu plata utvrđuje Vlada, osim za predsednika Republike, narodne poslanike i imenovana, postavljena i zaposlena lica u službama predsednika Republike i Narodne skupštine Republike Srbije. Na osnovu odredbe člana 4. stav 1. istog Zakona, propisano je da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, a stav 2. istog člana Zakona, da koeficijent sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Poseban Kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/15 i 99/20), u odredbi člana 20. propisuje elemente za utvrđivanje plate, tako da se plata utvrđuje na osnovu: osnovice za obračun plate, koeficijenta sa kojim se množi osnovica, dodataka na platu i obaveza koje zaposleni plaća po osnovu poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje iz plata u skladu sa Zakonom (stav 1.), a ukoliko je osnovna plata zaposlenog, koja je utvrđena na osnovu osnovice za obračun plata i koeficijenta iz propisa o koeficijentima za obračun i isplatu plata, za puno radno vreme i ostvareni standardni učinak, niže od minimalne zarade, osnovna plata zaposlenog utvrđena na gore opisani način, isplaćuje se u visini minimalne zarade (stav 2.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 75/14), u odredbi člana 118. stav 1. propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to, između ostalog, za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način (tačka 5.) i regres za korišćenje godišnjeg odmora (tačka 6.), a prema stavu 2. te odredbe Zakona, visina troškova iz stava 1. tačka 5. ovog člana mora biti izražena u novcu. Odredbe ovog Zakona primenjuju se i na zaposlene u državnim organima, organima teritorijalne autonomije i lokalne samouprave i javnim službama, ako zakonom nije drugačije određeno, na osnovu odredbe člana 2. stav 2 tog Zakona.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama, koju je Vlada Republike Srbije donela na osnovu člana 8. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, utvrđeni su koeficijenti za obračun plata zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1. te Uredbe, utvrđeni su koeficijenti za obračun isplata zaposlenih iz člana 1. ove Uredbe, koje se primenjuju na zaposlene u osnovnom obrazovanju.

U konkretnom slučaju, tužilja je zaposlena u školi, pa se na utvrđivanje i obračun njene plate, kao i naknada i dodataka po osnovu rada, primenjuju propisi kojima se uređuju plate, naknade i druga primanja zaposlenih u javnim službama. Supsidijarna primena Zakona o radu propisana je samo za slučaj kada posebnim zakonom položaj, prava, obaveze i odgovornostim zaposlenih nisu drugačije uređeni. Pošto poseban zakon ( Zakona o platama u državnim organima i javnim službama) propisuje da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, sledi da ta odredba posebnog Zakona isključuje primenu opšte norme iz Zakona o radu. Posebnim Kolektivnim ugovorom za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“, br. 21/2015) nije predviđeno pravo zaposlenih na naknadu troškova za ishranu u toku rada i troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora, a to pravo nije predviđao ni prethodno važeći Posebni kolektivni ugovor („Službeni glasnik rS“, br. 12/2009). Dakle, na osnovu gore navedenih propisa, proizlazi da su primanja po osnovu naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora sadržana u koeficijentu kao jednom od elemenata plate, pa ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava tužilje sadržan bilo u opštem bilo u posebnom aktu. To znači da tužilji ne pripada pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora pošto su te naknade sadržane u koeficijentu njene plate, pa je to što je tužilji, u spornom periodu, isplaćivana minimalna zarada bez uticaja na odlučivanje.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku, prema opredeljenom zahtevu, pripadaju troškovi tog postupka na ime angažovanja punomoćnika iz reda advokata, po 9.000,00 dinara za sastav odgovora na tužbu i dva podneska, po 10.500,00 dinara za pristup na tri održana ročišta, za sastav žalbe i revizije po 18.000,00 odmerenim primenom važeće Advokatske tarife („Službeni glasnik RS“, br. 37/21 od 14.04.2021. godine), kao i za sudske takse na odgovor na tužbu 6.916,12 dinara, takse na žalbu i odluku drugostepenog suda po 13.298,00 dinara, takse na reviziju i odluku po reviziji po 14.561,00 dinara.

Iz tih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić