Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 3163/22 od 05.10.2022. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu, u stavu prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima postupka, sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude, i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, iz svih zakonskih razloga, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. ZPP, za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog.

Predmet tražene pravne zaštite je neisplaćena uvećana zarada za rad noću u periodu od 01.11.2017. godine do 30.09.2018. godine, sa uplatom pripadajućih doprinosa Fondu za invalidsko i penzijsko i invalidsko osiguranje, Fondu za zdravstveno osiguranje i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada za isti period, kao i povraćaj stečenog bez osnova, na ime cene za sticanje licence. Pobijana odluka kojom je tužbeni zahtev tužioca usvojen u pogledu naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada ne odstupa od pravnog stava usvojenog na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 05.04.2016. godine, po kom, ako poslodavac nije utvrdio opštim aktom uslove i kriterijume za prevoz zaposlenih od mesta stanovanja do posla, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa posla imaju svi zaposleni, osim ako bi po razumnoj oceni takav zahtev bio očigledno neosnovan, što ovde nije slučaj. U pogledu preostalih zahteva tužioca za naknadu štete na ime neiskorišćenog dela godišnjeg odmora i troškova obuke i izdavanja licence za vršenje osnovnih poslova službenika obezbeđenja, odluka o tužbenom zahtevu zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom predmetu, pa s tim u vezi nisu ispunjeni uslovi za odlučivanja o reviziji radi ujednačavanja sudske prakse. Ukazivanje revidenta na pogrešnu primenu materijalnog prava nije od uticaja jer za primenu instituta posebne revizije nije od značaja svaka pogrešna primena materijalnog prava na konkretno utvrđeno činjenično stanje, već samo ona koja je od opšteg značaja za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i obezbeđenje standarda pravičnog suđenja, što ovde nije slučaj. Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima u parnicama iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu odredbe člana 403. stav 3. istog Zakona, u zavisnosti od vrednosti predmeta spora pobijanog dela.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 20.10.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 49.314,80 dinara.

Prema odredbi člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tuženog nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu odredbe člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković