Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 46/20 od 07.02.2020. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Mladenovcu P1 8/2019 od 13.06.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dostavila odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog u više navrata bila radno angažovana na određeno vreme kao ... u periodu od 2000. do 2019. godine. Radni odnos tužilje kod tuženog delimično je utvrđen na osnovu ugovora o radu, a za određene periode na osnovu podataka o radnom odnosu upisanih u radnoj knjižici. Tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog najpre počev od 25.10.2000. do 15.07.2002. godine, kada joj je radni odnos, prema podacima iz radne knjižice prestao, i za ovaj period (osim ugovora o radu broj ... od 02.04.2002. godine) ne postoje drugi ugovori. U periodu od 18.12.2002. do 19.06.2005. godine tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog po osnovu šest sukcesivno zaključenih ugovora o radu na određeno vreme. Prema podacima iz radne knjižice, tužilja je nakon toga nastavila rad kod tuženog od 20.06.2005. do 19.09.2005. godine i od 20.09.2005. do 19.03.2006. godine, ali za ove periode ne postoje ugovori. Iz radne knjižice je takođe utvrđeno da je tužilja kod tuženog bila u radnom odnosu i u periodima od 07.08.2006. do 06.11.2006. godine, od 07.11.2006. do 06.05.2007. godine i od 07.05.2007. do 06.08.2007. godine, za koje ne postoje ugovori o radu. Tužilja je bila prijavljena kod Nacionalne službe za zapošljavanje u periodu od 20.06. do 06.08.2006. godine i u periodu od 07.08. do 06.11.2007. godine, a u radnoj knjižici je evidentiran rad kod drugog poslodavca u periodu od 01.09.2009. do 11.11.2011. godine. U radnom odnosu kod tuženog tužilja je ponovo bila od 06.11.2011. do 31.04.2018. godine, osim prekida od 28.11.2012. do 27.05.2013. godine. U periodu od 01.05.2018. do 31.01.2018. godine tužilja je sa tuženim zaključila tri ugovora o radu na određeno vreme na period od po tri meseca radi zamene odsutnog radnika, nakon čega joj je radni odnos kod tuženog prestao na osnovu rešenja tuženog broj 50 od 23.01.2019. godine čiji poništaj tužbom traži.

Postupak u ovoj parnici pokrenut je tužbom od 08.02.2019. godine za utvrđenje da je tužilja kod tuženog zasnovala radni odnos na neodređeno vreme 25.06.2005. godine, za poništaj rešenja tuženog od 23.01.2019. godine o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad. U tužbi je kao pravni osnov postavljenog tužbenog zahteva naveden član 37. Zakona o radu koji je važio dana 25.06.2005. godine.

Polazeći od utvrđenih činjenica da je tužilja kod tuženog u kontinuitetu radila počev od 18.12.2002. zaključno sa 19.06.2005. godine, dakle dve godine i šest meseci, te da je nakon 19.06.2005. godine nastavila rad kod tuženog bez zaključenog ugovora o radu više od pet dana, prvostepeni sud nalazi da je, saglasno članu 32. stav 2. Zakona o radu, tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme samom fikcijom stupanja na rad. U prvostepenoj presudi se navodi da su stoga svi kasniji ugovori o radu koje je tužilja zaključila sa tuženim ništavi u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer je u njima regulisan radnopravni status na određeno vreme, a da je nezakonito i bez pravnog dejstva i rešenje tuženog od 23.01.2019. godine o prestanku radnog odnosa tužilje usled isteka roka za koji je poslednji ugovor o radu na određeno vreme zaključen.

Po oceni drugostepenog suda, u ovom slučaju se ne radi o utvrđenju postojanja radnog odnosa već o preobražaju radnog odnosa po sukcesivno zaključenim ugovorima o radu na određeno vreme po kojima je tužilja obavljala poslove na slobodnom radnom mestu ..., neprekidno radeći pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos tj. posle 19.09.2004. godine, pa je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme dana 25.09.2004. godine. Krećući se u granicama postavljenog tužbenog zahteva, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke kojom je utvrđeno da je do preobražaja radnog odnosa došlo dana 25.06.2005. godine. Prvostepena presuda je potvrđena i u preostalom delu, a žalba tuženog odbijena kao neosnovana.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se u reviziji tuženog osnovano ističe da su presude nižestepenih sudova donete pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbama člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) koje su važile do 29.07.2014. godine kada su stupile na snagu izmene ovog zakona objavljene u „Službenom glasniku RS“, broj 75/14, bilo je propisano: da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju – sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1); da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2); da se radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (stav 3); da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Prema pravnom shvatanju Vrhovnog kasacionog suda usvojenom na sednici Građanskog odeljenja od 25.12.2012. godine, poslodavac i zaposleni mogu da zaključe jedan ili više sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme na istim poslovima, čije ukupno trajanje neprekidno ili sa prekidima kraćim od 30 dana ne može da bude duže od 12 meseci (osim zamene odsutnog radnika). Ako poslodavac i zaposleni zaključe ugovor o radu na određeno vreme po isteku roka od jedne godine na istovrsnim poslovima, pa zaposleni radi duže od pet radnih dana, stekli su se uslovi za prerastanje radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme. Rok od 90 dana za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme, počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu, odnosno faktičkog prestanka radnog odnosa.

U ovom konkretnom slučaju tužilja je u periodu od 21.10.2000. do 31.01.2019. godine više puta bila angažovana da radi na određeno vreme kod tuženog, ali to njeno radno angažovanje nije trajalo neprekidno do donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa. Naime, nakon prestanka radnog odnosa kod tuženog 19.03.2006. godine, tužilja je kao nezaposleno lice bila prijavljena kod Nacionalne službe za zapošljavanje u periodu od 20.06.2006. do 06.08.2006. godine, dok je u periodu od 01.09.2009. do 11.11.2011. godine (dve godine i dva meseca) bila u radnom odnosu kod drugog poslodavca. Tužilja je na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje bila i u periodu od 07.08. do 06.11.2007. godine, a u periodu od 28.11.2012. do 27.05.2013. godine imala je prekid radnog odnosa. Tužbu za utvrđenje da je njen radni odnos na određeno vreme dana 25.06.2005. godine postao radni odnos na neodređeno vreme tužilja je podnela tek 08.02.2019. godine, iako je njen radni odnos u međuvremenu faktički prekidan četiri puta zbog prestanka zaposlenja, pa i zbog zasnivanja radnog odnosa kod drugog poslodavca.

Tužba za utvrđenje propisana članom 194. ZPP, po pravilu, ne zastareva. Ali, odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu iz 2005. godine, koji se u ovom slučaju primenjuje kao lex specialis, bio je propisan rok za pokretanje radnog spora od 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, a od 2014. godine to je rok od 60 dana. Rok od 90, odnosno 60 dana za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme, počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu zbog toga što je tada vidljiva povreda prava zaposlenog. U slučaju otpuštanja zaposlenog bez rešenja, rok teče od faktičkog prekida rada jer je to momenat saznanja za povredu prava.

U prvostepenom postupku je utvrđeno da je tužilja u periodu od 18.12.2002. do 19.06.2005. godine zaključila sa tuženim šest sukcesivnih ugovora o radu na određeno vreme, a nakon toga nastavila da radi kod tuženog do 19.03.2006. godine, dakle duže od pet radnih dana, nakon čega je došlo do faktičkog prekida rada, pa se tužilja kao nezaposleno lice prijavila kod Nacionalne službe za zapošljavanje. Kako tužilja nije podnela tužbu za utvrđenje da je njen radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme u roku od 90 dana od faktičkog prestanka radnog odnosa, nego je to učinila tek 08.02.2019. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je tužba tužilje neblagovremeno podneta u delu kojim se traži utvrđenje da je kod tuženog dana 25.06.2005. godine zasnovala radni odnos na neodređeno vreme. Ovaj sud pri tome nalazi da nižestepeni sudovi nisu mogli da utvrde da je tužilja u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog od 25.06.2005. godine kod nesumnjivo utvrđenih činjenica da je u međuvremenu tužilja dve godine i dva meseca bila u radnom odnosu kod drugog poslodavca i dva puta prijavljena Nacionalnoj službi za zapošljavanje kao nezaposleno lice.

Tužbom se traži i poništaj rešenja tuženog od 23.01.2019. godine kojim je tužilji prestao radni odnos počev od 31.01.2019. godine zbog proteka roka od tri meseca na koji je zasnovala radni odnos po ugovoru broj 670 od 23.10.2018. godine radi zamene odsutnog radnika. S obzirom na to da je odredbom člana 175. tačka 1) Zakona o radu propisano da radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani tužbeni zahtevi tužilje kojim je tražila poništaj ugovora o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad. Kako je tužilja prekludirana u pravu da zahteva utvrđenje postojanja radnog odnosa kod tuženog na neodređeno vreme počev od 25.06.2005. godine, ne može se prihvatiti njena tvrdnja da su svi ugovori o radu na određeno vreme koje je zaključivala sa tuženim nakon tog datuma, pa i pobijano rešenje o prestanku radnog odnosa, nezakoniti i da ne proizvode pravno dejstvo.

Zbog svega izloženog, Vrhovni kasacioni sud je usvojio reviziju tuženog i preinačio drugostepenu i prvostepenu presudu odlučujući kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka kojom je odbijen zahtev tužilje da joj tuženi naknadi troškove doneta je na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u smislu člana 153. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić