Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2) i člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13- US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene po osnovu ugovora o radu broj .../... od 01.09.2009. godine, na neodređeno vreme, sa punim radnim vremenom, na poslovima „...“. Prema članu 12. ugovora, tužilja ima pravo na naknadu troškova u vezi sa radom u visini utvrđenoj Zakonom o radu i odredbom člana 27. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. Članom 27. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, koji je bio u primeni u momentu zaključenja ugovora o radu, bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini prevozne karte u javnom saobraćaju.

Tužena je 12.01.2018. godine sa Preduzećem „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak (a na osnovu ugovora zaključenog između Opštine Gornji Milanovac i Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak od 29.12.2017. godine o besplatnom i prevozu sa popustom putnika u javnom saobraćaju) zaključila ugovor o obezbeđenju sopstvenog prevoza zaposlenima škole u javnom gradskom i prigradskom prevozu putnika na teritoriji Gornji Milanovac, kojim se ovaj prevoznik obavezao da u autobusima kojima obavlja poverenu delatnost prevoza putnika u javnom saobraćaju na području opštine Gornji Milanovac obezbedi prevoz zaposlenima tužene na relacijama prevoza u skladu sa rasporedom rada škole, uz odgovarajuću legitimaciju - potvrdu koja se izdaje na osnovu spiska zaposlenih koji prevozniku dostavlja tužena škola. Ugovor je zaključen na određeno vreme do 31.12.2018. godine. Vršilac dužnosti direktora tužene je obavestio sve zaposlene 04.01.2018. godine da mogu preuzeti potvrdu kojom ostvaruju pravo na prevoz umesto mesečne karte. Tužilja je najpre preuzela potvrdu, ali ju je potom vratila, nakon odluke da neće koristiti prevoz preko Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak. Tužilja je radi dolaska i odlaska na rad u spornom periodu od 01.01.2018. od 01.06.2018. godine koristila sopstveni prevoz. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finanansijske struke utvrđeni su iznosi troškova prevoza tužilje za dolazak i odlazak sa rada, imajući u vidu cenu prevoza u javnom saobraćaju i broj radnih dana po mesecima za utuženi perod, kao i da je trošak tužilje za pribavljanje potvrde o ceni autobuske karte na jednoj liniji iznosio 500,00 dinara. U skladu sa tim nalazom tužilja je postavila tužbeni zahtev.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom materijalnog prava iz člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05...75/14) i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ broj 21/15), ocenio da je tužbeni zahtev za naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada osnovan. Prema datim razlozima, nesporno je da je tužena kao poslodavac zaključila ugovor o obezbeđenju prevoza zaposlenima sa „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak, ali sud nalazi da to, samo po sebi, ne znači da je zaključenjem takvog ugovora tužena obezbedila adekvatan prevoz zaposlenima. Prilikom donošenja ovakvog zakučka, sud je pošao od svrhe prava na prevoz nalazeći da je svrha tog prava, da zaposleni ne snosi troškove dolaska i odlaska sa rada i da to pravo služi zaposlenima da im se omogući ostvarivanje tog prava tako da prevoz bude u funkciji ostvarivanja radnih obaveza zaposlenih, a u ovom slučaju tužilje. Naime, radi se o pravu koje je ustanovio Zakon o radu, a koji je sam dao uslove i kriterijume za ostvarivanje prava, pri tom stvarajući zakonsku obavezu poslodavca da zaposlenima radi dolaska i odlaska sa rada, omogući ostvarivanje tog prava i to naknadom troškova u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ili obezbeđenjem sopstvenog prevoza. Pri ustanovljenju ovakve zakonske obaveze, zakonodavac je svakako imao u vidu da tu obavezu poslodavac treba u potpunosti da obezbedi, a u skladu sa funkcijom ostvarivanja radnih obaveza zaposlenih, a ne da osujeti i zaposlenom onemogući ostvarivanje tog prava. Pored toga, po oceni prvostepenog suda, osnovan je i zahtev tužilje da joj se naknadi trošak izdavanja potvrde o ceni autobuske karte koju je tužilja priložila uz zahtev za isplatu troškova koji je podnela tuženoj, jer je po nalaženju suda taj trošak bio nužan i neophodan i u funkciji ostvarivanja prava na prevoz.

Odlučujući o žalbi tužene drugostepeni sud je ocenio da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo zbog čega je, primenom člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio, kao neosnovan. Prema stanovištu drugostepenog suda tužena je obezbedila sopstveni prevoz zaposlenima radi dolaska na rad i odlaska preko preduzeća koje se bavi autobuskim prevozom, a kome je dostavila spiskove zaposlenih (među kojima je i tužilja), koji su imali pravo na besplatan prevoz. Činjenica da je tužilja preuzela potvrdu o korišćenju besplatnog prevoza koju je potom vratila tuženoj i za potrebe dolaska i odlaska sa rada koristila sopstveni prevoz, tužilji ne daje pravo na naknadu troškova prevoza, jer je tužena postupala u svemu u skladu sa članom 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu i članom 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika i obezbedila zaposlenima, pa i tužilji, sopstveni prevoz putem ugovora zaključenog između Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak i lokalne samouprave u korist zaposlenih tužene. Pored toga, prvostepeni sud nije pravilno postupio ni kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje u delu koji se odnosi na troškove izdavanja potvrde o visini cene prevozne karte iz razloga što je tužilja potvrdu pribavila na sopstvenu inicijativu (radi ostvarivanja zahteva za isplatu troškova prevoza koji je podnela tuženoj kao poslodavcu) iako je u tom momentu znala da postoji organizovan prevoz za dolazak i odlazak sa rada, tako da se ne može smatrati da je krivicom tužene tužilji pričinjena šteta.

Ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Članom 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 54/09) bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Noveliranom odredbom člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ broj 21/2015), koji je u primeni od 05.03.2015. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Suština prava zajemčenog članom 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu je da se zaposlenom isplati nadoknada za troškove prevoza od mesta stanovanja do mesta zaposlenja, ako zbog razdaljine između tih mesta zaposleni te troškove evidentno ima. Ovo zakonsko pravo zaposlenima može biti uskraćeno samo u slučaju da je poslodavac zaposlenima obezbedio sopstveni prevoz.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pogrešan je zaključak drugostepenog suda da je tužena zaposlenima obezbedila sopstveni prevoz. Naime, prevoz koji je tužena obezbedila zaposlenima preko Preduzeća „Autoprevoz“ d.o.o. Čačak nije obezbeđen samo radi prevoza zaposlenih kod tužene, već je reč o javnom gradskom prevozu preko tog prevoznika čiji red vožnje nije organizovan na taj način da bude prilagođen zaposlenima kod tužene, kao obrazovne ustanove, u kojoj zaposleni imaju nekarakteristično radno vreme, a koje zavisi od broja časova zaposlenih i često varira u toku radne nedelje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenima u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i slično).

Kako, dakle, tužena tužilji za dolazak i odlazak sa rada nije obezbedila sopstveni prevoz u smislu Zakona o radu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nije joj mogla uskratiti zakonsko pravo na naknadu troškova prevoza. Stoga je pravilna ocena prvostepenog suda da tužilji, na osnovu odredbe člana 118. stav 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, pripada pravo na nakadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Tužilji pripada i pravo na troškove za izdavanje potvrde o ceni autobuske karte jer su bili nužni za ostvarivanje prava na troškove prevoza za dolazak i odlazak sa rada.

Saglasno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Tužilja je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu čl. 153. i 154. ZPP pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara na ime troškova za sastav revizije, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić