U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Miloš Vlahović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno-popravni zavod u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 106/20 od 22.05.2020. godine, u sednici održanoj 14.09.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 106/20 od 22.05.2020. godine kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 106/20 od 22.05.2020. godine u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu (stav treći izreke) i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2629/14 od 05.06.2019. godine u stavu trećem izreke, tako što SE USVAJA tužbeni zahtev tužioca AA iz ..., pa se obavezuje tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno-popravni zavod u Beogradu, da tužiocu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplati i to:
- za februar 2013. godine iznos od 24.630,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.03.2013. godine do isplate,
- za mart 2013. godine iznos od 24.630,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.04.2013. godine do isplate, sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

OBAVEZUJE SE tužena Republika Srbija, Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, Kazneno-popravni zavod u Beogradu da tužiocu AA iz ..., naknadi troškove revizijskog postupka od 12.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2629/14 od 05.06.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i tužena obavezana da tužiocu na ime isplaćene naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor za 2011. godinu isplati iznos od 496,66 dinara kao iznos zakonske zatezne kamate obračunate na glavnicu od 19.503,25 dinara od 09.11.2013. godine do 30.12.2013. godine. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu isplati iznos od 1.471,73 dinara na ime zakonske zatezne kamate za period kašnjenja na ime isplaćenog iznosa troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada od 24.630,00 dinara za period od 05.01.2013. godine do 25.04.2013. godine i iznos od 1.066,01 dinara na ime zakonske zatezne kamate za period kašnjenja na ime isplaćenog iznosa troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada od 24.630,00 dinara za period od 05.02.2013. godine do 25.04.2013. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplati i to: za februar 2013. godine iznos od 24.630,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.03.2013. godine do isplate i za mart 2013. godine iznos od 24.630,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.04.2013. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 63.701,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 106/20 od 22.05.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrđena je prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o parničnim troškovima sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu kojim je potvrđen stav treći izreke prvostepene presude, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. ZPP zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni sud je utvrdio da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20, 10/23 – drugi zakon) za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj zbog ujednačavanja sudske prakse, s obzirom da postoje različite odluke sudova o ovom pravnom pitanju u kojima je izražen pravni stav o pravu na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada suprotan stavu iz pobijane odluke, pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz član 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je državni službenik i u spornom periodu bio je zaposlen kod tužene na poslovima ... u službi za ... Kazneno popravnog zavoda. Prebivalište tužioca je u ..., pa je radi dolaska na rad i povratka sa rada putovao do radnog mesta u Beogradu na relaciji ... – Kragujevac i Kragujevac – Beograd, ali mu tužena u utuženom periodu nije plaćala troškove prevoza, u kom periodu je koristio autobuski prevoz. Utvrđeno je da je upravnik Zavoda kod tužene, uveo novu proceduru za priznavanje prava na troškove prevoza, tako što je zaposlenima koji nisu imali prebivalište na teritoriji Beograda od januara 2012. godine tražio da podnesu zahtev za isplatu putnih troškova, koju su podnosili tehničkom sekretaru kod upravnika i uz zahtev su podnosili potvrdu prevoznika o visini cene mesečne pretplatne karte, a od januara 2013. godine na osnovu odluke upravnika isplata je obustavljena. Tužiocu je, na osnovu podnetih zahteva od 05.12.2012. godine i 04.01.2013. godine, tužena rešenjima o naknadi troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada od 04.02.2013. godine i 12.02.2013. godine utvrdila pravo na naknadu tih troškova za decembar 2012. godine i januar 2013. godine u iznosima od po 24.630,00 dinara, koji su mu isplaćeni 25.04.2013. godine. Na osnovu izjave tužioca od 04.11.2013. godine koja je smatrana zahtevom za naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor, tužena je rešenjem od 06.12.2013. godine tužiocu utvrdila pravo na naknadu štete zbog deset radnih dana neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2011. godinu u visini plate koja mu je isplaćena za jun 2012. godine, umanjeno za srazmeran broj iskorišćenih dana godišnjeg odmora. Tužilac nije vodio upravni spor zbog tzv. „ćutanja uprave“. Počev od aprila 2015. godine, tužena zaposlenima isplaćuje troškove prevoza. Visina naknade na ime troškova prevoza u spornom periodu (februar i mart 2013. godine) kao i visina kamate utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, što predstavlja predmet (sporni deo) tužbenog zahteva u ovoj pravnoj stvari.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev ocenivši da tužiocu pripada na ime naknade štete isplata za neiskorišćeni godišnji odmor za 2011. godinu i zakonska zatezna kamata obračunata na glavnicu, kao i zakonska zatezna kamata za period kašnjenja na ime isplaćenih iznosa troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, budući da je tužena navedene isplate ispunila sa zakašnjenjem. Odbijen je tužbeni zahtev u pobijanom delu kojim je tužilac tražio da se tužena obaveže da mu na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada za februar 2013. godine i mart 2013. godine isplati pojedinačno utvrđene iznose (sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom), zaključivši da o pravu zaposlenog kod tužene ne odlučuje sud, već nadležni funkcioner tužene, te da je tužilac radi zaštite ovog svog prava morao poštovati postupak iz člana 140. do 143. Zakona o državnim službenicima, što je on propustio da učini, s obzirom da nije dokazao da se pismenim putem obraćao tuženoj zahtevom za naknadu ovih troškova, niti je pokretao upravni spor zbog tzv. „ćutanja uprave“. Kako tužiocu pravo na naknadu ovih troškova nije priznato, to istu ne može tražiti u ovom sudskom postupku (pred sudom opšte nadležnosti), jer je u parnici sud jedino nadležan da odlučuje o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. ZOO, ukoliko je isplatu ove naknade tuženi organ utvrdio pojedinačnim konačnim i pravnosnažnim aktom, ali je neosnovano obustavio isplatu istih ili je neredovno vršio njihovu isplatu.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Tužilac je zaposlen kod tužene i ima status državnog službenika, pa se o njegovim pravima na naknadu troškova vezanih za rad odlučuje primenom Zakona o platama državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.62/06, ... 99/14). Odredbom člana 37. stav 1. ovog zakona o platama državnih propisano je da državni službenik ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, za vreme koje je proveo na službenom putu u zemlji i inostranstvu, za smeštaj i ishranu dok radi i boravi na terenu i na naknadu troškova koji su izazvani privremenim ili trajnim premeštajem u drugo mesto rada, dok je stavom 2. istog člana propisano da uslovi za naknadu troškova, njihova visina i način na koji se ostvaruju propisuju se Uredbom Vlade. Uredba Vlade koja reguliše ovu materiju je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Sl. glasnik RS“, br.98/07-prečišćen tekst), kojom je u članu 2. stav 1. tačka 1. predviđeno da se državnom službeniku i namešteniku naknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada, a članom 3. ove uredbe predviđeno da se državnom službeniku i namešteniku nadoknađuju troškovi prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom saobraćaju.

Po oceni Vrhovnog suda pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nema pravo na naknadu troškova prevoza zato što nije dostavio pisani dokaz da je tužena o njegovovom zahtevu odlučivala i da je iskoristio pravo na prigovor, odnosno žalbu žalbenoj komisiji, odnosno dokaz da je tužilac ostvario sudsku zaštitu pred nadležnim sudom za poništaj odluke kojom je negativno odlučeno o njegovom zahtevu ili da je pokrenuo spor zato što se nije uopšte odlučilo o njegovom zahtevu („ćutanje uprave“). Suprotno ovom stanovištu, Vrhovni sud nalazi da pravo na isplatu troškova prevoza nije uslovljeno podnošenjem zahteva i da li je o njegovom zahtevu odlučeno ili dokazivanjem da je zaposleni stvarno snosio ove troškove (dostavljanje karata). Ovo pravo zaposlenih zasnovano je na citiranoj odredbi člana 37. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika i člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Tužena je zato u obavezi da tužiocu plati troškove prevoza koje je imao za dolazak na rad i odlazak sa rada na relaciji ... (mesto prebivališta) - Beograd (mesto rada) bez obzira da li je u utuženom periodu podnosio zahtev za naknadu, odnosno da li je o njegovom zahtevu odlučeno. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika i Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ne propisuju obavezu zaposlenog da za ostvarivanje zakonskog prava na naknadu troškova prevoza mora da podnose rukovodiocu poseban zahtev, kao ni da podnese žalbu u slučaju kad funkcioner odluči o zahtevu, kao i u slučaju tzv. „ćutanja uprave“. Pravo zaposlenog na troškove prevoza zasnovano je neposredno na zakonu i podzakonskom aktu, a da li će rukovodioci organa da o tom pravu odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, nije od uticaja na obavezu naknade troškova prevoza. Iz navedenog proizlazi da je tužena, pravo koje je tužiocu bilo priznato, bez zakonitog pravnog osnova uskratila, tako što mu je u spornom periodu neosnovano obustavila isplatu naknade troškova prevoza, kojima je on bio izložen radi dolaska na rad i povratka sa rada, a u visini mesečne pretplatne karte autobuskog prevoznika, pa shodno članu 172. ZOO, pa po oceni Vrhovnog suda on osnovano potražuje naknadu ovih troškova.

Prilikom odlučivanja Vrhovni sud je imao u vidu da su tačni navodi drugostepenog suda da državni službenici, u koje spada i tužilac, svoja prava ostvaruju pred nadležnim organom poslodavca, a povredu svojih prava štite u postupku predviđenom Zakonom o državnim službenicma - u upravnom postupku pred nadležnom žalbenom komisijom i Upravnim sudom. Međutim, u konkretnom slučaju tužilac tužbom ne traži priznavanje prava na troškove prevoza za dolazak na rad i povratak sa rada, već naknadu štete u visini ovih troškova kojima je bio izložen u spornom periodu, što u skladu sa odredbom člana 1. ZPP, jeste predmet sudske zaštite pred sudom opšte nadležnosti, pa njegov zahtev nije mogao biti odbijen iz razloga što to nije učinio u skladu sa odredbama člana 140. do 143. Zakona o državnim službenicima.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 153. i 154. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi ovog postupka, koji su dosuđeni u visini od 12.000,00 dinara i koji obuhvataju troškove za sastav revizije od advokata na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12).

Na osnovu iznetog, primenom člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić