Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Ivane Rađenović, Branka Stanića, Tatjane Matković Stefanović i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja Marković, advokat iz ..., protiv tužene „Mobi Banka“ ad Beograd, čiji je punomoćnik Milan Lazić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3587/19 od 01.12.2021. godine, u sednici održanoj 08.06.2022. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3587/19 od 01.12.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3587/19 od 01.12.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 262/18 od 17.10.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je osnovni tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tužena obaveže da joj na ime neisplaćene zarade za prekovremeni rad za period od januara 2011. godine do juna 2013. godine isplati ukupno 269.841,65 dinara u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom kamatom, čija su visina i datumi dospeća bliže određeni ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, usvojen je eventualni tužbeni zahtev, pa je tužena obavezana da tužilji na ime razlike zarade (za rad duži od radnog vremena) za period od januara 2011. godine zaključno sa majem 2013. godine isplati ukupno 231.245,61 dinara u pojedinačnim mesečnim iznosima i sa zakonskom kamatom, čija su visina i datumi dospeća bliže određeni ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka od 228.287,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3587/19 od 01.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, i delu stava trećeg izreke za naknadu troškova postupka od 213.287,00 dinara, dok je u preostalom delu preinačeno rešenje o troškovima postupka i odbijen zahtev tužilje za razliku od dosuđenog iznosa do traženog iznosa od 228.287,00 dinara. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka od 10.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Predmet tražene pravne zaštite o kome je odlučeno pobijanom presudom je isplata na ime manje isplaćene zarade po osnovu prekovremenog rada. O ovom pravu tužilje sudovi su odlučili uz primenu odredaba članova 50. stav 1, 53, 55, 56, 104. stav 1. i 108. stav 1. tačka 3. Zakona o radu, koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda u predmetima u kojima je odlučivano o tužbenim zahtevima sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovnom. Kako odluka u sporovima sa ovakvim tužbenim zahtevom zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, to odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Razlozi revizije se delom odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog čega se posebna revizija ne može izjaviti. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je 17.01.2014. godine, a podneskom od 30.03.2016. godine tužba je preinačena povećanjem zahteva. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 231.245,61 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan preinačenja tužbe, predstavlja dinarsku protiv-vrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni kasacioni sud, primenom člana 403. stav 3. ZPP, našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413 ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija
Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić