III OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 778/19 od 16.03.2021. godine , u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je tužba tužioca AA iz ... povučena u delu u kom je tužilac tražio isplatu razlike između pripadajuće i isplaćene zarade za obavljeni efektivni rad i vreme provedeno na radu (rad duži od radnog vremena), za rad nedeljom i za rad na dane državnih i verskih praznika. U stavu drugom usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati razliku između pripadajuće i isplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada u iznosu od 28.182,20 dinara i razliku između pripadajuće i isplaćene naknade troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora u iznosu od 47.273,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na sve dosuđene iznose. Tuženi je obavezan da za tužioca uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1832/21 od 21.09.2021. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Pančevu u stavu 2, 3. i 4. izreke. Odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju po osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije, shodno odredbi stava 2. istog člana, odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je potrebno odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog u interesu ravnopravnosti građana jer se pobijanom drugostepenom presudom odstupa od pravnog shvatanja Vrhovnog kasacionog suda o predmetnom pravnom pitanju, iznetog u odlukama u istoj činjeničnopravnoj situaciji.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući drugostepenu presudu u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni nalazi da je revizija tuženog osnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je javno komunalno preduzeće, čiji je osnivač Grad Pančevo. U utuženom periodu tuženi je tužiocu kao svom zaposlenom obračunavao i isplaćivao naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa svojim Programom poslovanja za posmatrane godine. Tužiocu je naknada za regres odmerena u visini od 1.000,00 dinara bruto mesečno, a naknada za topli obrok u iznosu od 2.700,00 dinara bruto mesečno, sve u zavisnosti od broja radnih dana. U utuženom periodu kod tuženog je bio na snazi Poseban kolektivni ugovor za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Srbije (na snazi od 26.03.2015. godine) i Poseban kolektivni ugovor za javna i javno-komunalna preduzeća Grada Pančeva (na snazi od 03.07.2015. godine). Oba Posebna kolektivna ugovora sadrže identičnu odredbu u pogledu visine troškova regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Predviđeno je da zaposleni ima pravo na regres za korišćenje godišnjeg odmora najmanje u visini od 1/12 mesečno od 75% prosečno isplaćene zarade, sa pripadajućim porezima i doprinosima. Tuženi poslodavac je zaposlenima, među kojima je bio i tužilac, isplaćivao naknadu za regres za korišćenje godišnjeg odmora u manjem iznosu od onog predviđenog navedenim Posebnim kolektivnim ugovorima,a u skladu sa Programima poslovanja tuženog za konkretne godine.

Predmet tužbenog zahteva je razlika između navedenih troškova predviđenih pomenutim Posebnim kolektivnim ugovorima i naknade koju je tuženi isplatio tužiocu za utuženi period. Visina potraživanja utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev tužioca i dosuđuje mu traženu razliku između naknada predviđenih Posebnim kolektivnim ugovorima i naknada koje mu je tuženi poslodavac isplatio. Svoju odluku o osnovanosti tužbenog zahteva obrazlaže time da je nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (u primeni od 01.11.2014. godine), visina naknade troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora regulisana je tek Posebnim kolektivnim ugovorom za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, na snazi od 26.03.2015. godine. Na opisani način, po nalaženju prvostepenog suda, nije povećan iznos tih naknada već je utvrđena njihova visina, pa je tuženi poslodavac bio dužan da postupa u skladu sa odredbama navedenih posebnih kolektivnih ugovora. Drugostepeni sud prihvata tako date razloge prvostepenog suda i potvrđuje prvostepenu presudu kao pravilnu.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenili matetrijalno pravo.

Odredbom člana 4. stav 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plata, odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava (na snazi od 28.10.2014. godine) predviđeno je da su ništave odrebe opšteg ili pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugog stalnog primanja kod subjekata iz člana 2. tog zakona, donet za vreme njegove primene. Cilj pomenutog zakona definisan je u članu 1. kao očuvanje finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. Oba pomenuta Posebna kolektivna ugovora kod tuženog doneta su za vreme važenja navedenog zakona. Pod zaradom se u smislu odredbe člana 105. Zakona o radu, na koju shodno upućuje i Zakon o privremenom uređivanju osnovice, podrazumeva i naknada za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Pomenuti Posebni kolektivni ugovori kod tuženog doneti su nakon stupanja na snagu Zakona o privremenom uređivanju osnovice za obračun i isplatu plate odnosno zarade i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava pa su ništave odredbe tih akata kojima se predviđaju elementi na osnovu kojih se povećava iznos zarade. Naknada koja je predmet tužbenog zahteva predstavlja sastavni deo zarade, pa Posebnim kolektivnim ugovorom, donetim nakon stupanja na snagu Zakona, ova naknada nije mogla biti povećana. Sledi da tužilac nema pravo na razliku između naknada predviđenih tim Kolektivnim ugovorima i naknade koju je po tom osnovu tuženi poslodavac isplatio.

Kako je na činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo, Vrhovni kasacioni sud preinačio je prvostepenu i drugostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima doneta je primenom odredbi člana 153, 154. i 163. ZPP. Tuženi ima pravo na naknadu troškova drugostepenog postupka za sastav žalbe u iznosu od 12.000,00 dinara, u skladu sa AT. Tuženi nema pravo na naknadu troškova prvostepenog postupka jer nije postavio opredeljen zahtev za naknadu tih troškova, u skladu sa odredbom čl. 163 st. 2 ZPP. Iz istog razloga tuženom nisu dosuđeni ni troškovi sudskih taksi u drugostepenom postupku.

Na osnovu iznetog odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbi čl. 416 st. 1 i 165 st. 2 ZPP.

Tuženom su priznati i opredeljeni troškovi revizijskog postupka za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara. Tuženom nisu priznati troškovi sudskih taksi u revizijskom postupku jer nije postavio opredeljen zahtev za naknadu tih troškova, u skladu sa odredbom čl. 163 st. 2 ZPP.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić