U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Jelene Borovac i Zvezdane Lutovac, članova veća, u radnom sporu tužioca P.A. iz N.S., protiv tuženog F. M. iz N.S., koga zastupa E.V., advokat u N.S., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1958/14 od 11.03.2015. godine, u sednici veća 11.05.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tuženog kao neosnovana izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1958/14 od 11.03.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 8169/10 od 04.04.2014. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog od 17.08.2010. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, da se obaveže tuženi da tužioca vrati na radno mesto ''kamerman'' ili na drugo radno mesto koje odgovara stepenu i vrsti stručne spreme tužioca, znanju i sposobnostima i to u roku od osam dana, da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade isplati razliku do pune zarade za mesec avgust 2010. godine, sa zakonskom zateznom kamatom kao i na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade isplati pun iznos zarade koju bi ostvario na radnom mestu ''kamerman'' za period od 01.09.2010. godine pa do vraćanja tužioca na rad i to sa zakonskom zateznom kamatom za svaki pojedinačni mesečni iznos u roku od osam dana, te da ga tuženi prijavi nadležnom Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, da u njegovu korist uplati pripadajuće doprinose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni dospeli, a neuplaćeni iznos za period od 01.12.2007. do 17.08.2010. godine, i da se obaveže tuženi da uplati pripadajuće doprinose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos a neuplaćenog doprinosa za period od 18.08.2010. godine do vraćanja tužioca na rad. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 145.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja pa do isplate u roku od osam dana.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1958/14 od 11.03.2015. godine je delimično preinačena naznačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu u odbijajućem delu tako što je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog od 17.08.2010. godine kojim je tužiocu, zaposlenom na radnom mestu ''kamermana'' otkazan ugovor o radu, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad na radno mesto ''kamermana'' na kom je radio prema poslednjem ugovoru o radu od 01.04.2010. godine ili na drugo radno mesto koje odgovara stepenu i vrsti stručne spreme, znanju i sposobnostima tužioca, te da tužioca prijavi nadležnom Fondu PIO na propisanom obrascu M4, dok je navedena presuda ukinuta u odbijajućem delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade isplati razliku do pune zarade za mesec avgust 2010. godine sa pripadajućom zakonskom kamatom kao i pun iznos zarade koju bi ostvario da je radio na radnom mestu ''kamermana'' kod tuženog za period od 01.09.2010. godine do vraćanja tužioca na rad sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni iznos od dospelosti isplate i da tužiocu uplati pripadajuće doprinose kao i u delu odluke o troškovima postupka i u tom delu je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude apelacionog suda, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o reviziji tuženog primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/2011 i 55/2014), jer je tužba podneta 15.11.2010. godine, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. ZPP jer pobijana presuda nije nejasna, protivurečna i ne sadrži nedostatke zbog kojih se ne bi mogla ispitati. Nije učinjena ni bitna povreda u postupku pred drugostepenim sudom u smislu člana 361. stav 1. ZPP, a u vezi čl. 8. i 7. ZPP.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu televizijskog snimatelja – kamermana počev od 01.12.2007. godine. Prvo je radio na određeno vreme, a od 01.04.2010. godine radi na neodređeno vreme. Radnici uredništva tuženog su 24.05.2010. godine, (17 od ukupno 19), potpisali peticiju protiv tužioca u kojoj su naveli da je u prethodnom dvogodišnjem periodu saradnja između uredništva i tužioca bila izuzetno otežana zbog neprofesionalnog i nekolegijalnog ponašanja tužioca prema članovima uredništva time što je sprečavao nesmetani rad kako u studiju, tako i na terenu. Pre pismene peticije novinarke su se direktoru tuženog usmeno obraćale sa primedbama na rad i ponašanje tužioca. Tužilac se pak žalio na novinare. Tužilac je za potrebe posla svakodnevno koristio službeno vozilo tuženog a putne naloge je potpisivao direktor i to za mesec dana unapred. Zaposleni su često pitali direktora da li treba da vrate vozilo nakon snimanja ili mogu njim da idu kući pri čemu im je to dozvoljavano, pa su se tek sledećeg dana na posao vraćali sa službenim vozilom. Ključevi službenih vozila su se nalazila kod sekretarice i bili su dostupni zaposlenima. Direktor tuženog je 10.06.2010. godine pismeno upozorio tužioca o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u kojem je navedeno da je tužilac svojim postupcima prema izvršavanju radnih obaveza, svojom neodgovornošću prema glavnom i odgovornom uredniku, nedgovornošću prema novinarima – bližim saradnicima sa kojima vrši terenski posao i prema odnosu korišćenja vozila tuženog učinio težu povredu radne obaveze. Navedeno je da je tužilac u poslednje dve godine više puta usmeno upozoren na nedolično ponašanje prema ostalim zaposlenima od strane neposrednog rukovodioca i od strane direktora. Razlozi povrede radne dužnosti su: prijava od 24.05.2010. godine redakciji tuženog; da je tužilac 28.05.2010. godine kao dežurni operater za taj dan radne zadatke izvršio do 10 časova s tim što je imao terenski rad do 12 časova nakon čega je napustio redakciju i nije se javio zameniku glavnog i odgovornog urednika, a dežurnoj novinarki je napisao da će se njih dvoje videti na mestu snimanja u 17 časova; i što je više puta koristio terensko vozilo u privatne svrhe pa je tako 31.05.2010. godine u popodnevnim časovima bez ikakve najave neovlašćeno automobil koristio u privatne svrhe, a vratio ga je tek 02.06.2010. godine u 9 časova, te je za to vreme bio onemogućen terenski rad kod tuženog. Na upozorenje se tužilac izjasnio. Tužilac je dobio nalog od glavnog i odgovornog urednika 24.06.2010. godine za snimanje svečane manifestacije koji je prihvatio ali ga je sledećeg dana odbio kada je saznao da na teren treba da ide sa novinarkom G.K. sa kojom nije u dobrim odnosima pa je tražio da na teren ide sa drugim novinarom. Kuratorijom (po Statutu tuženog organi fondacije su: Skupština, predsednik Fondacije, kuratorijum i Nadzorni odbor) je doneo i istog dana tužiocu uručio rešenje o otkazu ugovora o radu kojim mu je ugovor otkazan počev od 01.04.2010. godine zbog učinjenih povreda radnih obaveza utvrđenih članom 40. tač. 1, 14, 17, 23. i 24. Pravilnika o radu kao i člana 16. tač. 2, 6. i 14. i člana 17. tačka 3. ugovora o radu a koji je učinio nedoličnim ponašanjem prema svojim saradnicima (peticija zaposlenih od 25.04.2010. godine), napuštanjem radnog mesta bez javljanja pretpostavljenom (28.05.2010. godine), korišćenjem službenog vozila u privatne svrhe (31.05. i 02.06.2010. godine) i odbijanjem izvršavanja radnog zadatka (26.06.2010. godine).

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, prvostepeni sud je ocenio da je tužilac učinio povrede radnih dužnosti koje su mu stavljene na teret pa je zato njegov tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu odbio kao neosnovan kao i ostale tužbene zahteve: reintegraciju, prijavu nadležnom Fondu PIO i u delu odluke o naknadi štete.

Drugostepeni sud je na osnovu utvrđenih činjenica primenio odredbe člana 179. stav 1. tač. 2. i 3. i člana 180. st. 1. i 2. Zakona o radu, ugovor o radu i Pravilnik o radu tuženog pa je ocenio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo i izveo je suprotan pravni zaključak o odgovornosti tužioca.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je apelacioni sud pravilno zaključio da se povreda radne obaveze propisana članom 179. stav 1. tač. 2. i 3. Zakona o radu moraju utvrditi pouzdano i da u upozorenju i u rešenju o otkazu ugovora o radu mora biti navedeno kojim je radnjama zaposleni povredio radnu disciplinu i kada je to učinjeno, odnosno potrebna je identifikacija i konkretizacija načina, mesta i vremena izvršenja nedoličnog i nedozvoljenog ponašanja kojim je došlo do nepoštovanja radne discipline. Potrebno je da bude potpuno jasno šta je to zaposleni svojim ponašanjem učinio i kakvo je to ponašanje koje se ocenjuje kao takvo da radnik ne može da nastavi rad kod poslodavca. I u peticiji radnika tuženog na čemu se bazira i upozorenje i rešenje o otkazu ugovora o radu je naveden samo okvirni period i to „unazad dve godine“, a da nisu navedene radnje kojima je tužilac ispoljio svoje nedolično, agresivno i bahato ponašanje prema ostalim kolegama. Pravilno je apelacioni sud zaključio da tužilac nije učinio povredu radne obaveze koja se ogleda u napuštanju radnog mesta bez javljanja pretpostavljenim u toku radnog vremena, a najmanje tri dana u toku meseca s obzirom na to da je prema priloženoj evidenciji prvostepeni sud utvrdio da je tužilac 28.05.2010. godine došao u redakciju u 10 časova, a otišao u 12 časova i da je drugi put toga dana došao u 17 časova, a otišao u 20,30 časova. Tuženi nije dokazao da je tužilac najmanje tri radna dana u mesecu neopravdano napustio radno mesto u toku radnog vremena, a što je uslov za postojanje ove povrede radne obaveze prema članu 40. Pravilnika o radu tuženog od 28.05.2009. godine. Što se tiče povrede radne obaveze u vidu korišćenja službenog vozila u privatne svrhe takođe je pravilan zaključak apelacionog suda da tužilac nije učinio ni tu povredu radne obaveze jer je utvrđeno da je tužilac za potrebe posla svakodnevno koristio službeno vozilo tuženog i da je putne naloge za službeno vozilo potpisivao direktor i to za mesec dana unapred te da su generalno radnici imali odobrenje direktora da vozilo po isteku radnog vremena parkiraju kod kuće, a potom kada dođu na posao da ga dovezu. Što se tiče postojanja povrede radne obaveze u vidu odbijanja izvršenja radnog zadatka od 24.06.2010. godine pravilno je apelacioni sud ocenio da ova povreda ne može biti obuhvaćena rešenjem o otkazu ugovora o radu jer se dogodila nakon što je tužilac pismeno upozoren (10.06.2010. godine), a tužilac za ovu povredu radne obaveze nije postupio prema članu 180. Zakona o radu i tužioca nije upozorio te mu nije dao mogućnost da na upozorenje odgovori što rešenje o otkazu ugovora o radu za ovu povredu čini nezakonitim.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je iz iznetih razloga rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito pa ga je valjalo poništiti, a kao posledica nezakonitog otkaza je reintegracija zaposlenih (član 191. Zakona o radu).

Tuženi neosnovano osporava u reviziji pravilnost primene materijalnog prava. Osporavanje ocene dokaza (čl. 7. i 8. ZPP) je suštinski osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja što nije dozvoljeno u reviziji prema članu 398. stav 2. ZPP.

Imajući u vidu izloženo, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Predrag Trifunović,s.r.