Apelacioni sud u Nišu je, presudom Gž1 3992/2023 od 22.02.2024. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovane žalbe tužene i tužilje i potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu P1 5009/21 od 22.09.2023. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, radi potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), u vezi odredbe u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje. Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužilji na ime neisplaćenih troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, u utuženom periodu. Pobijana odluka doneta je u skladu sa Zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 05.07.2022. godine, po kom zaposleni kojima se plate isplaćuju u visini vrednosti minimalne zarade u javnim službama, kao korisnicima budžetskih sredstava, ostvaruju pravo na naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora po osnovu rada, primenom koeficijenta za obračun i isplatu plate u kom je sadržan dodatak na ime tih naknada i sastavni je deo koeficijenta za svakog zaposlenog.

Iz tih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužilje u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu odredbe člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, što je ovde slučaj, dozvoljenost revizije se ceni na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužbu radi naknade štete tužilja je podnela 29.12.2021. godine a vrednost predmeta spora pobijanog dela je 255.680,64 dinara.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kom se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje u kom pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, sledi da revizija tužilje nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković