Tuženi nije podneo odgovor na reviziju tužilaca.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što bi bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci označeni u stavu prvom izreke prvostepene presude bili su u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.01.2003. do 31.12.2004. godine, a tužioci označeni u stavu drugom izreke bili su u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.01.2005. do 31.12.2006. godine i bili su raspoređeni na meteorološkim stanicama i radarskim mestima, pa je tuženi bio dužan da im obezbedi minimum uslova za terenski rad koji se odnosi na ishranu i smeštaj. Tuženi je tužiocima u utuženim periodima dnevno isplaćivao uvećanu zaradu u visini od 3% prosečne zarade po zaposlenom u privredi Republike na ime terenskog dodatka. Tuženi je obezbedio smeštaj tužiocima prilikom terenskog rada i isplatio iznose za jedan obrok po svakom radnom danu koji je inkorporiran u osnovnu zaradu, ali im nije isplatio naknadu za preostala dva obroka po danu terenskog rada, zbog čega su tužioci, nakon obavljenog veštačenja od strane veštaka za ekonomsko- finansijsku oblast, opredelili tužbeni zahtev za naknadu štete po ovom osnovu u podnesku od 24.05.2018. godine.

Prvostepeni sud je usvojio u celini tužbeni zahtev tužilaca pozivajući se na odredbe člana 30a stav 1. tačka 3. Opšteg kolektivnog ugovora („Sl. glasnik RS“, br.22/97...31/05), člana 23v stav 1. tačka 4) Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“ br. 37/94....81/05) i člana 118. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Prvostepeni sud je ocenio da iz navedenih normi proizlazi da je poslodavac dužan da zaposlenom, pored terenskog dodatka, isplati i troškove ishrane za vreme rada i boravka na terenu. Po nalaženju prvostepenog suda, u odsustvu posebnog propisa kojim je predviđena visina tih troškova do 23.09.2005. godine, zaposlenom pripada naknada troškova za dva obroka u toku dana obračunata na osnovu dnevne vrednosti naknade za mesečnu ishranu u toku rada iz člana 30a stav 1. tačka 1. Opšteg kolektivnog ugovora.

Apelacioni sud u Beogradu je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je obavezan tuženi da tužiocima NJNJ, OO, PP, RR, OO, TT, ĆĆ i UU, na ime naknade troškova ishrane za dva obroka dnevno isplati utužene iznose za period od 01.10.2005. do 31.12.2006. godine. Drugostepenom presudom je preinačena prvostepena presuda tako što su odbijeni tužbeni zahtevi prethodno pobrojanih tužilaca za isplatu naknade troškova ishrane za dva obroka dnevno za period od 01.01.2005. do 30.09.2005. godine, kao i tužbeni zahtevi tužilaca koji su bili u radnom odnosu kod tuženog u toku 2003. i 2004. godine za isplatu predmetne naknade u tom periodu rada. Drugostepeni sud je ocenio da je za raspravljanje spornog odnosa merodavan propis Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima izabranih, odnosno postavljenih lica, koja je objavljena u „Službenom glasniku“, broj 81/05 od 23.09.2005. godine, a stupila na snagu osmog dana od dana objavljivanja, dakle 01.10.2005. godine, osim odredbe člana 5. koja je stupila na snagu 01.01.2006. godine, a kojom su brisani članovi 16. i 17. Uredbe.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, presuda Apelacionog suda u Beogradu se neosnovano pobija revizijom zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Saglasno odredbama člana 1. stav 3. i člana 17. Zakona o državnoj upravi („Sl. glasnik RS“, br.20/92...49/99) i odredbama člana 1. stav 2. i člana 34. Zakona o državnoj upravi („Sl. glasnik RS“, br.79/05), Republički hidrometeorološki zavod Srbije, tuženi u ovoj parnici, ima status posebne republičke organizacije, kao organizacionog oblika državne uprave.

Način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja postavljenih i zaposlenih lica u posebnim organizacijama u utuženom periodu je bio uređen Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama (član 1. tačka 1). Odredbama člana 5. stav 1. tačka 4) i stav 2. navedenog zakona je bilo propisano da dodatak na platu pripada za dnevnu naknadu za povećane troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak), koji se obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj propisima o radu.

Propis kojim su u utuženom periodu bili utvrđeni visina, uslovi i način isplate određenih naknada i drugih primanja zaposlenih u državnim organima, između ostalog i dodatka na platu za rad na terenu, jeste Uredba o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Sl. glasnik RS“, br.37/94...37/01). Odredbom člana 16. stav 2. navedene uredbe bilo je propisano da dodatak za rad na terenu obuhvata troškove za smeštaj i ishranu, a odredbom člana 17. da dnevni dodatak za rad na terenu iznosi 3% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike isplaćene prema poslednjem konačno objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, na dan isplate.

Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Sl. glasnik RS“, broj 81/05), koja je stupila na snagu 01.10.2005. godine, brisani su čl.16. i 17. Uredbe i dodat član 23v koji u stavu 1. tačka 4) propisuje da se dodatak na platu isplaćuje za povećane dnevne troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak) - u iznosu od 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku, a ako nisu obezbeđeni smeštaj i ishrana - u terenski dodatak ulaze i troškovi smeštaja i ishrane, ali najviše do iznosa naknade za dnevnicu za službeno putovanje i troškove noćenja (član 6. i 7. ove Uredbe). Citirana odredba člana 23v stav 1. tačka 4. u prečišćenom tekstu Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Sl. glasnik RS“, broj 95/05) sadržana je u članu 23. tačka 4).

Iz citiranih odredaba Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica i njenih izmena i dopuna proizlazi da u terenski dodatak ulaze troškovi smeštaja i ishrane za rad na terenu, a da tek od 01.10.2005. godine, kako je osnovano zaključio Apelacioni sud u Beogradu u pobijanoj drugostepenoj presudi, zaposleni kojima nije obezbeđena ishrana na terenu imaju pravo na naknadu tih troškova, ali najviše do iznosa naknade za dnevnicu za službeno putovanje koja iznosi 5% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike (član 6). Stoga je drugostepenom presudom pravilno preinačena prvostepena presuda u stavu prvom i delu stava drugog izreke, tako što su odbijeni tužbeni zahtevi tužilaca da im se isplati naknada troškova ishrane za dva obroka dnevno na terenu u toku 2003. i 2004. godine, odnosno u periodu od januara zaključno sa septembrom mesecom 2005. godine.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, revidenti neosnovano smatraju da im utuženo potraživanje pripada na osnovu odredaba člana 118. stav 1. tačka 4) Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05) i člana 30a stav 1. tačka 3) Opšteg kolektivnog ugovora. Naime, prema odredbi člana 118. stav 1. tačka 4) Zakona o radu, zaposleni ima pravo na naknadu troškova smeštaja i ishrane za rad i boravak na terenu, u skladu sa opštim aktom, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način. Međutim, odredbe Zakona o radu se primenjuju na zaposlene u državnim organima ako posebnim zakonom nije drugačije određeno (član 2. stav 2). Na osnovu posebnog zakona, koji se u utuženom periodu primenjivao na zaposlene kod tuženog – Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zaposlenima je za povećane troškove rada i boravka na terenu bilo priznato pravo na dodatak na platu (terenski dodatak), koji je u sebi obuhvatao i troškove za smeštaj i ishranu i bio toliki da je zaposlenom za mesec dana rada na terenu mogao da obezbedi sredstva u visini od 90% od prosečne mesečne zarade u privredi Republike, a time i dovoljno novca za podmirenje troškova ishrane, u konkretnom slučaju za dva obroka dnevno koja nije obezbedio poslodavac. Pored navedenog, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da se Zakon o radu iz 2005. godine ne može primeniti na potraživanja iz radnog odnosa nastala pre njegovog stupanja na snagu 27. marta 2005. godine.

Prilikom donošenja ove presude Veće je imalo u vidu da je Vrhovni kasacioni sud u presudi Rev2 244/2018 od 13.09.2018. godine izrazio stav da zaposleni kod tuženog u utuženom periodu do 30.09.2005. godine, pored terenskog dodatka, imaju pravo i na naknadu troškova smeštaja i ishrane ako im nisu obezbeđeni na terenu, u skladu sa članom 30a stav 1. tačka 3) Opšteg kolektivnog ugovora, nalazeći da to pitanje nije bilo regulisano Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica. Međutim, ovo pitanje je do 30.09.2005. godine bilo uređeno odredbom člana 16. stav 2. navedene uredbe na taj način da je dodatak za rad na terenu koji je tuženi isplaćivao tužiocima obuhvatao troškove za smeštaj i ishranu, pa je stoga pravni stav izražen u presudi Rev2 244/2018 od 13.09.2018. godine morao biti izmenjen.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilaca odbijena kao neosnovana, u smislu člana 153. stav 1. ZPP, odbijen je zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća-sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić