.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1341/2020
16.12.2021. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milena Stevanović Ćeran, advokat iz ..., protiv tuženog „Jugoslovensko rečno brodarsto“ a.d. Beograd, u Beogradu, čiji je punomoćnik Branko Dimić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3569/17 od 02.10.2019. godine, u sednici veća održanoj 16.12.2021. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3569/17 od 02.10.2019. godine i predmet VRAĆA drugostepenom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 587/17 od 01.06.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji broj .. od 15.07.2013. godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove postupka u iznosu od 198.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.06.2017. godine kao dana presuđenja, pa do isplate, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3569/17 od 02.10.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka koje je u postupku pred drugostepenim sudom imao. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje za naknadu troškova nastalih u drugostepenom postupku na ime sastava odgovora na žalbu. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova koje je imala u žalbenom postupku isplati iznos od 18.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih razloga propisanih odredbom člana 407. ZPP.
Odlučujući o reviziji Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) – u daljem tekstu: ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu broj .. od 01.09.2002. godine na radnom mestu ... . Osporenim rešenjem tuženog broj .. od 15.07.2013. godine tužilji je otkazan ugovor o radu sa pripadajućim aneksima na osnovu odredbe člana 179. stav 2. Zakona o radu, zbog povrede radne obaveze učinjene njenom krivicom, a koja povreda je utvrđena opštim aktom ili ugovorom o radu kod poslodavcu. Prema razlozima obrazloženja osporenog rešenja, u konkretnom slučaju analizom korišćenja svih službenih, fiksnih i mobilnih telefona od strane zaposlenih, koja je izvršena u periodu od 01.01.2013. godine do 01.07.2013. godine, utvrđeno je da je tužilja prekomerno koristila fiksni i mobilni telefon kojima je zadužena i da je na taj način zloupotrebila pravo na upotrebu službenog telefona, budući da je tuženi na osnovu listinga utvrdio da je tužilja službeni telefon koristila u privatne svrhe koje nemaju veze sa vršenjem njenih radnih dužnosti. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno da je tužilja u periodu od 07.05.2013. godine do 31.05.2013. godine i od 03.06.2013. godine do 01.07.2013. godine pozivala sopstveni kućni broj a ti pozivi nisu imali veze sa poslovima na kojima radi, da je tužilja koristila službeni mobilni telefon u privatne svrhe i u neradne dane. Zbog svega navedenog tuženi je našao da je tužilja izvršila povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu i kolektivnim ugovorom tuženog pa su se stekli uslovi za prestanak njenog radnog odnosa. U osporenom rešenju je navedeno i da je pre otkaza ugovora o radu tužilji dostavljeno upozorenje 05.07.2013. godine, na koje se tužilja izjasnila pismeno i da je zatraženo mišljenje sindikata koji se izjasnio da nema razloga za otkaz. Osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nije potpisao generalni direktor tuženog, već zamenik generalnog direktora tuženog BB. Pismenim ovlašćenjem generalnog direktora tuženog od 01.07.2013. godine ovlašćen je BB, zamenik generalnog direktora, da u vreme odsutnosti generalnog direktora zbog korišćenja godišnjeg odmora u periodu od 10.07.2013. godine do 30.07.2013. godine, može u skladu sa članom 192. Zakona o radu odlučivati o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih kod tuženog i potpisivati akta s tim u vezi.
Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje usvojili i osporeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužilji od 15.07.2013. godine poništili, te su obavezali tuženog da tužilju vrati na rad. Drugostepeni sud je pre donošenja pobijane presude, na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 383. stav 3. ZPP, održao raspravu. Prema razlozima obrazloženja pobijane pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, ovlašćenjem generalnog direktora tuženog od 01.07.2013. godine, BB zamenik generalnog direktora tuženog je bio ovlašćen samo da odlučuje o pravima i obavezama zaposlenih, ali ne o njihovoj odgovornosti. Naime, po oceni suda za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu zaposlenom iz razloga koji se odnose na ponašanje zaposlenog bilo je potrebno izričito pismeno ovlašćenje direktora pravnog lica za donošenje takve odluke. S tim u vezi sud je našao da je pravilno shvatanje prvostepenog suda da postoji očigledna nepodudarnost između donosioca i potpisnika osporenog rešenja jer je u uvodu otkaznog rešenja kao donosilac je označen generalni direktor tuženog, a rešenje je za direktora potpisalo drugo lice – zaposleni BB. Pri tome navedena nepopudarnost u samom sadržaju predmetnog otkaznog rešenja nije otklonjena (ni u uvodu, ni u dispozitivu, ni u obrazloženju) konstatacijom da je generalni direktor tuženog dana 01.07.2013. godine doneo ovlašćujući akt kojim ovlašćuje drugog zaposlenog da ga menja za vreme njegove odsutnosti u vršenju poslova koji spadaju u njegovu nadležnost, a što je u otkaznom rešenju trebalo biti sadržano i bitan je element koji utiče na njegovu pravilnost i validnost. Odluka doneta od strane neovlašćenog lica ne predstavlja validan pravni akt, pa je prvostepeni sud po oceni drugostepenog suda suprotno navodima žalbe pravilno primenio materijalno pravo kada je na osnovu ovlašćenja datog zameniku direktora da odlučuje o pravima i obavezama zaposlenih ocenio da ovo lice nije imalo ovlašćenje i za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu zaposlenom i iz razloga koji se odnosi na ponašanje zaposlenog, što je dovoljan razlog za nezakonitost osporenog otkaznog rešenja.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tuženog ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.
Odredbom člana 192. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05), propisano je da o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa odlučuje: 1) u pravnom licu – direktor ili zaposleni koga on ovlasti; 2) kod poslodavca koji nema svojstvo pravnog lica – preduzetnik ili zaposleni koga on ovlasti. Prema stavu 2. istog člana, ovlašćenje iz stava 1. ovog člana daje se u pisanom obliku.
Kako je u postupku utvrđeno da je generalni direktor tuženog pismenim ovlašćenjem od 01.07.2013. godine, na osnovu citiranog člana 192. Zakona o radu, ovlastio zamenika generalnog direktora BB da ga u vreme njegove odsutnosti zbog korišćenja godišnjeg odmora u periodu od 10.07.2013. godine do 30.07.2013. godine zamenjuje, odnosno da odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih, pogrešna je ocena nižestepenih sudova da je osporeno rešenje koje je doneto upravo u tom periodu (dana 15.07.2013. godine) donelo, odnosno potpisalo neovlašćeno lice.
Iz citirane odredbe člana 192. Zakona o radu ne proizlazi da je za odlučivanje o odgovornostima iz radnog odnosa, odnosno za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu zaposlenom iz razloga koji se odnose na ponašanje zaposlenog, bilo potrebno posebno izričito pismeno ovlašćenje direktora pravnog lica, niti je pak propisano da ovlašćenje za odlučivanje iz navedenog člana zakona mora biti navedeno u rešenju kojim se odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa. Takva obaveza nije propisana ni nekom drugom odredbom navedenog zakona, zbog čega je suprotan zaključak nižestepenih sudova neosnovan.
Kako drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava nije cenio ispunjenost uslova za otkaz ugovora o radu navedenih u obrazloženju osporenog rešenja, kao ni pravilnost ostalih razloga datih u obrazloženju prvostepene presude zbog kojih je prvostepeni sud našao da je osporeno rešenje nezakonito, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.
U ponovnom postupku, sud će utvrditi činjenično stanje imajući pri tom u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.
Predsednik veća – sudija
Katarina Manojlović Andrić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
