U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca NJ.K. iz B., čiji su punomoćnici advokati iz Advokatske kancelarije I. iz B., protiv tuženog Turističkog preduzeća M.t. AD iz B., čiji je punomoćnik u postupku po reviziji, R.B., advokat iz B., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5441/10 od 11.11.2011. godine, u sednici održanoj 28.10.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5441/10 od 11.11.2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1 668/08 od 16.11.2009. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje tuženog od 11.08.2004. godine, prema kome mu je prestao radni odnos kod tuženog zaključno sa 08.07.2004. godine, te da se obaveže tuženi da ga vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 100.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 5441/10 od 11.11.2011. godine, stavom prvim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, pa je usvojen tužbeni zahtev i poništeno rešenje tuženog od 11.08.2004. godine, prema kome je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog zaključno sa 08.07.2004. godine, a tuženi obavezan da ga vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, pa je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka od 101.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog 01.04.1978. godine, gde je radio 8 meseci i 4 dana, odakle je preuzet u Savez zajednica penzionog i invalidskog osiguranja Jugoslavije. Po javnom konkursu tuženog, tužilac je odlukom Radničkog saveta tuženog od 27.03.1979. godine, imenovan za inokosnog poslovodnog organa tuženog, za obavljanje poslova i radnih zadataka sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima, na mandatni period od četiri godine i to počev od 01.05.1979. do 01.05.1983. godine. Sudovi su utvrdili da je tužilac, počev od 01.05.1979. godine do donošenja pobijanog rešenja - 11.08.2004. godine, neprekidno obavljao poslove inokosnog poslovodnog organa, odnosno generalnog direktora, po pojedinačnim rešenjima nadležnih organa tuženog, kojima je imenovan na mandatni period od po 4 godine - odluka od 07.04.1983. godine, 23.04.1991. i 06.07.1995. godine, a rešenjem od 08.07.1999. godine na period od 5 godina, s tim što je tu funkciju obavljao i u vremenskim intervalima kada je postojao vremenski razmak od dana isteka mandata do donošenja rešenja o ponovnom postavljenju na mesto direktora. Međutim, tužilac sa tuženim nikada nije zaključio ugovor o radu, a jedini ugovor koji je zaključen među parničnim strankama je ugovor od 15.02.1996. godine, kojim je regulisana cena rada i zarada tužioca i kojim je predviđeno da će se primenjivati dok se ne zaključi novi ugovor. Rešenjem Upravnog odbora tuženog od 08.07.1999. godine, tužilac je postavljen na mesto generalnog direktora, na mandatni period od 5 godina, a pobijanom odlukom tuženog od 11.08.2004. godine, utvrđeno je da tužiocu prestaje radni odnos sa 08.07.2004. godine, zbog isteka mandata na koji je izabran.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, kao neosnovan, nalazeći da primenom člana 149. stav 1. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ broj 55/96), tuženi nije bio u obavezi da sa tuženim zaključi ugovor o radu, što nije bila obaveza ni po Statutu tuženog iz 1998. i 2004. godine, pa tužilac stupanjem na funkciju inokosnog poslovodnog organa, a kasnije generalnog direktora, nije zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog. S obzirom da je 08.07.1999. godine tužilac biran na mandatni period od 5 godina, prvostepeni sud dalje nalazi da je tuženi, primenom člana 97. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 70/01 i 73/01), kojim je propisano da radni odnos prestaje istekom roka za koji je zasnovan, osnovano utvrdio da tužiocu prestaje radni odnos, zbog isteka perioda na koji je biran.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud, na osnovu istog činjeničnog stanja, pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu odluku, usvojio tužbeni zahtev i poništio pobijano rešenje od 11.08.2004. godine, a tuženog obavezao da tužioca vrati na rad.

Naime, tužilac je odlukom Radničkog saveta tuženog, prvi put imenovan na funkciju inokosnog poslovodnog organa počev od 01.05.1979. godine, pa merodavno pravo koje određuje radno pravni status zaposlenog - tužioca, odnosno da li je radni odnos zasnovan na određeno ili neodređeno vreme, predstavljaju odredbe zakona koje su bile na snazi u vreme tog prvog imenovanja, kako to pravilno nalazi drugostepeni sud, s obzirom da je od tada pa do prestanka radnog odnosa tužilac neprekidno bio na funkciji direktora. Zakon o udruženom radu ("Službeni list SFRJ broj 53/76, koji je bio na snazi u tom periodu), odredbom člana 174. stav 1. propisivao je da se radni odnos zasniva na neodređeno vreme, a prema stavu 2. istog člana, radni odnos na određeno vreme zasniva se izuzetno i to u slučajevima predviđenim zakonom. Odredbom člana 171. stav 1. istog zakona, propisano je da radniku koji obavlja poslove i radne zadatke sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima, koji po proteku vremena na koje je izabran, ne bude po konkursu ponovo izabran, ne prestaje radni odnos i ima pravo da nastavi da radi na drugim poslovima koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti stečenoj radom u istoj ili drugoj organizaciji. Stavom 3. člana 171. propisano je da odredba stava 1. ovog člana važi i za inokosnog poslovodnog organa koji ne bude ponovo izabran, odnosno kome prestane funkcija pre isteka mandata.

Pored navedenog, odredbama Statuta tuženog od 24.05.2004. godine, koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanog rešenja, određeno je da se generalni direktor Društva postavlja na 5 godina i može biti ponovo postavljen (član 77. Statuta), a istekom vremena na koje je imenovan prestaje mu funkcija, osim ako bude ponovo – uzastopno biran na istu funkciju (član 83). Odredba člana 84. Statuta, reguliše razrešenje direktora pre isteka vremena na koje je imenovan, a stavom 5. ovog člana je određeno da se odlukom o razrešenju utvrđuje da li razrešenom generalnom direktoru prestaje i radni odnos.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugostepeni sud pravilno zaključuje da je tužilac, sa prvim imenovanjem na mesto, tada, inokosnog poslovodnog organa, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, primenom člana 174. stav 1. Zakona o uduženom radu. Kako je od prvog imenovanja (01.05.1979. godine) do poslednjeg (08.07.1999. godine) neprekidno obavljao funkciju direktora, u takvoj situaciji, istekom poslednjeg mandata od 5 godina (08.07.2004. godine), nije mu mogao prestati i radni odnos, već je tuženi bio u obavezi da ga rasporedi na drugo radno mesto, koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima. Ovakav zaključak proizilazi iz citiranih odredaba člana 174. stav 1. u vezi sa članom 171. stav 1. i 3. Zakona o udruženom radu, kao i iz Statuta tuženog, koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa, koji članom 83. stav 2. predviđa da istekom mandata generalnom direktoru prestaje funkcija, a članom 84. na koju se tuženi poziva, koja reguliše razrešenje direktora pre isteka mandata, u stavu 5. predviđa da se odlukom o razrešenju utvrđuje da li razrešenom generalnom direktoru prestaje i radni odnos. Na osnovu ovih odredaba opšteg akta tuženog, proizilazi zaključak da prestanak funkcije direktora istekom mandata (ili razrešenjem) ne vodi obavezno prestanku radnog odnosa. Naime, zaposlenom koji je obavljao poslove direktora može prestati radni odnos istekom mandata samo ako je zaključen ugovor o radu na određeno vreme kojim je utvrđeno da nastupanje te činjenice znači prestanak radnog odnosa, jer je to situacija kada je postojanje radnog odnosa vezano za trajanje mandata, pa istek mandata ima značaj isteka roka na koji je zasnovan radni odnos.

Iz navedenog proizilazi da je tužilac odlukom Radničkog saveta tuženog od 27.03.1979. godine, o izboru na funkciju inokosnog poslovodnog organa počev od 01.05.1979. godine, zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme, pa mu 08.07.2004. godine – kada mu je istekao poslednji mandat od 5 godina, na koji je izabran odlukom Upravnog odbora tuženog od 08.07.1999. godine, nije mogao prestati radni odnos – zbog isteka roka na koji je izabran. Izostanak pravnog osnova za prestanak radnog odnosa tužiocu, kako u zakonu, tako i u odredbama opšteg akta tuženog, pobijanu odluku tuženog čini nezakonitom, pa je kao takva pravilno poništena pravnosnažnom presudom donesenom u drugom stepenu, a tuženi obavezan da tužioca vrati na rad, što predstavlja nužnu pravnu posledicu nezakonitog prestanka radnog odnosa u smislu člana 108. stav 1. Zakona o radu, koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanog rešenja.

Na osnovu iznetog, primenom člana 405. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.