U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u parnici tužioca N.A. iz LJ., čiji je punomoćnik D.S., advokat iz V., protiv tuženog Akcionarskog društva L. LJ. iz LJ., radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3673/12 od 20.03.2015. godine, u sednici održanoj 21.01.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3673/12 od 20.03.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Valjevu, Sudska jedinica u Ljigu P1 1050/11 od 06.04.2012. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za poništaj rešenja direktora tuženog br.1389 od 17.08.2011. godine, kojim je tužiocu otkazan Ugovor o radu br.1389 od 01.01.2009. godine i prestao mu radni odnos sa 17.08.2011. godine, te da se tuženi obaveže da tužioca vrati na radno mesto former-livac II grupe i prizna mu sva prava iz radnog odnosa za vreme nezakonitog udaljenja sa rada, da mu isplati lični dohodak, odnosno zaradu koja mu pripada po pozitivnim propisima i na osnovu Ugovora o radu za period od 17.08.2011. godine kao dana prestanka radnog odnosa, pa do dana povratka na posao kao i druge novčane iznose po osnovu rada, sa zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos ličnog dohotka, odnosno drugog novčanog primanja, po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate počev od njihove dospelosti pa do isplate, kao i da u ime i za račun tužioca plati nadležnom Republičkom fondu PIO Beograd, doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje na zarade tužioca za označeni period u visini koja će se obračunati na propisanu osnovicu, koja bude na snazi na dan uplate. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3673/12 od 20.03.2015. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Ljigu P1 1050/11 od 06.04.2012. godine; stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09), na čiju primenu upućuje član 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme i obavljao je poslove radnog mesta former – livac II grupe, na osnovu zaključenog Ugovora o radu br.1389 od 01.01.2009. godine. Rešenjem tuženog br.1389 od 17.08.2011. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu, zbog toga što je svojom krivicom neopravdano izostao sa rada 21.05.2011, 24.05.2011, 28.05.2011, 04.06.2011, 14.06.2011, 18.06.2011, 25.06.2011 i 02.07.2011. godine, čime je učinio povredu radne obaveze - neopravdano izostajanje sa rada pet radnih dana sa prekidima u toku dvanaest meseci ili tri radna dana neprekidno utvrđeno članom 96. stav 1. tačka 3. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog. Naredbama direktora tuženog, proizvodnim radnicima je uveden prekovremeni rad, rad duži od redovnog radnog vremena za jedan sat određenih dana, kao i preraspodela za 23.04.2011. godine (subota), zbog ostvarenja zadatih planova proizvodnje i poštovanja rokova isporuke prema kupcima, a određeno je da će prekovremeni rad biti obračunat i plaćen prema Kolektivnom ugovoru. Tužilac je neopravdano izostao sa rada radnih subota 21.05.2011, 28.05.2011, 04.06.2011, 18.06.2011, 25.06.2011 i 02.07.2011. godine, kao i radnih dana u nedelji 24.05.2011. i 14.06.2011. godine, a tuženi tužiocu nije odobrio odsustvo sa rada ovih dana.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, zahtev za vraćanje na rad i isplatu novčanih iznosa po osnovu rada.

Odredbom člana 179. tačka 2. Zakona o radu, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom ili ugovorom o radu, a članom 53. stav 1. istog zakona, propisano je da na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (u daljem tekstu: prekovremeni rad), a prema stavu 2. ovog člana, prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od četiri časa dnevno po zaposlenom.

Pojedinačni kolektivni ugovor tuženog u članu 96. stav 1. tačka 3. propisuje da se ozbiljnom povredom radne obaveze i discipline na radu koja predstavlja osnov za otkaz ugovora o radu od strane poslodavca, smatra, između ostalog, neopravdano izostajanje sa rada pet radnih dana sa prekidima u toku dvanaest meseci ili tri radna dana neprekidno.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tuženi je izvršio povredu radne obaveze koja obrazuje otkazni razlog propisan članom 179. tačka 2. Zakona o radu i članom 96. stav 1. tačka 3. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, obzirom da nije postupao po naredbama direktora tuženog, koje su donete iz razloga propisanih članom 53. stav 1. Zakona o radu, jer je neopravdano izostao sa rada šest radnih subota, kao i dva radna dana u nedelji tokom 2011. godine. Obzirom da je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne obaveze, to je pobijano rešenje tuženog od 17.08.2011. godine, zakonito. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tuženi poslodavac je tužiocu dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu. Tuženi poslodavac nije u obavezi da tužioca vrati na rad obzirom da nisu ispunjeni uslovi iz člana 191. stav 1. Zakona o radu, jer je tužiocu zakonito prestao radni odnos. Takođe, tuženi nije u obavezi da tužiocu isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju, u skladu sa članom 191. stav 2. istog zakona.

Imajući u vidu navedeno, neosnovani su revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.