Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA iz ..., BB iz ..., VV iz ..., GG iz ..., DD iz ..., ĐĐ iz ..., EE iz ..., ŽŽ iz ..., ZZ iz ..., II iz ..., JJ iz ..., KK iz ..., LL iz ..., LJLJ iz ..., MM iz ..., NN iz ..., NJNJ iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Ljubomir Dragačevac, advokat u ... i OO iz ..., koga zastupa punomoćnik Snežana Živanović, advokat u ..., protiv tužene Fabrike proteina i ulja „Bioprotein“ AD Beograd, koju zastupa punomoćnik Milena Stevanović – Ćeran, advokat u ... radi utvrđenja ništavosti rešenja i isplate otpremnine, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1 br.493/14 od 19.12.2014. godine i o žalbi tuženog izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu broj R4 70/19 od 17.12.2019. godine, u sednici veća održanoj 16.09.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

ODBACUJE SE kao nedozvoljena žalba tuženog izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu broj R4 70/19 od 17.12.2019. godine.

UKIDAJU SE rešenje Višeg suda u Beogradu Gž1 br.493/14 od 19.12.2014. godine i rešenje Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudska jedinica u Obrenovcu broj P1 1112/10 od 12.12.2013. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovan postupak.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudska jedinica u Obrenovcu broj P1 1112/10 od 12.12.2013. godine, tužba tužilaca AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK, LL, LJLJ, MM, NN, NJNJ i OO podneta protiv tuženog preduzeća Fabrike proteina i ulja „Bioprotein“ AD Beograd, je odbačena kao neblagovremena. Drugim stavom izreke su tužioci obavezani da tuženom na ime troškova postupka plate iznos od 921.000,00 dinara u roku od 8 dana.

Viši sud u Beogradu je rešenjem broj Gž1 493/14 od 19.12.2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio rešenje Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudska jedinica u Obrenovcu broj P1 1112/10 od 12.12.2013. godine u delu stava prvog izreke kojim je kao neblagovremena odbačena tužba tužilaca AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK, LL, LJLJ, MM, NN i NJNJ. Drugim stavom izreke je ukinuto prvostepeno rešenje u preostalom delu stava prvog izreke kojim je odbačena kao neblagovremena tužba tužioca OO i delu stava drugog izreke kojim je tužilac OO sa ostalim tužiocima obavezan da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka i u tom delu se spis vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak. Trećim stavom izreke je preinačena odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke pobijanog rešenja u preostalom delu, tako što su tužioci obavezani da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 829.500,00 dinara, u roku od 8 dana. Četvrtim stavom izreke je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog od strane drugostepenog suda tužioci su izjavili blagovremenu reviziju na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija, pogrešno označivši kao čl 404.) i 407. Zakona o parničnom postupku zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju i tražio je naknadu troškova te parnične radnje.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem broj Rev2 880/2019 od 15.05.2019. godine spis predmeta Višeg suda u Beogradu Gž1 br.493/14 od 19.12.2014. godine, ustupio Apelacionom sudu u Beogradu radi odlučivanja da li je revizija tužilaca izuzetno dopuštena u delu tužbenog zahteva za isplatu otpremnine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem broj R4 70/19 od 17.12.2019. godine, dopustio reviziju tužioca kao izuzetno dozvoljenu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž1 br.493/14 od 19.12.2014. godine, navodeći da su tužioci u podnetoj reviziji obrazložili da postoji različita praksa po istom pravnom pitanju.

Tuženi je protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu izjavio blagovremenu žalbu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući dozvoljenost žalba na osnovu člana 411. u vezi člana 373. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/15), jer je tužba podneta 23.03.2004. godine, Vrhovni kasacioni sud je našao da žalba tuženog nije dozvoljena.

Žalba kao redovni pravni lek se može izjaviti protiv presude donete u prvom stepenu (član 355. ZPP) i protiv rešenja prvostepenog suda (član 385. ZPP). Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (član 394. ZPP) i protiv rešenja drugostepenog suda (član 412. ZPP) stranke mogu izjaviti reviziju.

Imajući u vidu da Zakon o parničnom postupku koji se u ovom slučaju primenjuje ne predviđa žalbu kao pravni lek koji se može izjaviti protiv rešenja drugostepenog suda, žalba tuženog je odbačena kao nedozvoljena.

Prema članu 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), revizija je izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po članu 394. ovog zakona kada je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kada je potrebno novo tumačenje prava.

Uslovi za primenu istituta izuzetno dozvoljene revizije iz člana 395. ZPP su ispunjeni, jer je drugostepeni sud uvažio predlog revidenta, što je uslov za dozvoljenost posebne revizije navodeći potrebu za usaglašavanjem sudske prakse.

Odlučujući o reviziji tužilaca na osnovu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilaca osnovana.

Prema stanju u spisu tužioci su tužbama podnetim protiv tuženog postavili tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da im na ime neisplaćenog dela otpremnine isplati iznose nabrojane u petitumima tužbi. Podnescima od 21.12.2006. godine i 25.12.2006. godine, tužioci su predložili da se izreka presude dopuni i sa zahtevom za poništaj sporazuma i rešenja o otkazima ugovora o radu (u drugom stavu) kojima im je utvrđena visina otpremnine.

Prema utvrđenim činjenicama tužiocu AA je rešenje o otkazu ugovora o radu uručeno 10.09.2003. godine, BB i VV 26.12.2003. godine, GG 04.02.2004. godine, DD i ĐĐ 05.02.2004. godine, EE 11.02.2004. godine, ŽŽ i ZZ 02.03.2004. godine, II 19.03.2004. godine, JJ 14.11.2003. godine, KK 05.02.2004. godine, LL 04.02.2004. godine, LJLJ 06.02.2004. godine, MM 02.03.2004. godine, NN 15.10.2003. godine, NJNJ 11.11.2003. godine i OO 17.05.2004. godine.

Utvrđeno je da su tužioci AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ i II tužbe podneli 23.03.2004. godine, a tužioci JJ 28.05.2004. godine, KK 01.06.2004. godine, LL 06.09.2004. godine, LJLJ 13.10.2004. godine, MM 10.11.2004. godine, NN 17.03.2005. godine, NJNJ 24.05.2004. godine i OO 23.12.2004. godine.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica, nižestepeni sudovi su ocenili da su tužbe tužilaca (spojene parnice), neblagovremene, jer su podnete po proteku roka od 15 dana od dana od dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava, (rešenja o otkazu ugovora o radu, odnosno sporazuma o prestanku radnog odnosa), pa su tužbe tužilaca odbačene kao neblagovremene na osnovu člana 122. Zakona o radu, važećeg u vreme nastanka spornog odnosa, osim za tužioca OO, u odnosu na koga je prvostepeno rešenje ukinuto i predmet vraćen na ponovan postupak.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno stanovište drugostepenog suda o neblagovremenosti tužbi. Tužioci nisu prekludirani u pravu da zahtevaju isplatu otpremnine u većem iznosu od onih koji su utvrđeni konačnim i pravnosnažnim rešenjem o prestanku radnog odnosa, a zbog činjenice da nisu vodili spor za ocenu zakonitosti rešenja o prestanku radnog odnosa, odnosno sporazuma o prestanku radnog odnosa. Njihov tužbeni zahtev se odnosi na isplatu novčanog potraživanja po osnovu radnog odnosa kod tuženog na koga se ne odnosi odredba člana 122. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 70/2001). Ova odredba se odnosi samo na pobijanje rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog i rok u kom se može pokrenuti spor protiv takvog rešenja. Da se ova odredba ne odnosi na novčana potraživanja iz radnog odnosa ukazuje i odredba člana 123. tog Zakona, kojim je propisano da se sva novčana potraživanja iz radnog odnosa smatraju obročnim davanjima i zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze. Kako su tužioci podneli tužbe u okviru roka od tri godine, računajući vreme od prijema rešenja o otkazu ugovora o radu odnosno sporazma o prestanku radnog odnosa i podnošenja tužbi, proizilazi zaključak da su tužbe tužilaca za uplatu novčanih potraživanja blagovremeno podnete.

Nižestepeni sudovi su odluku o blagovremenosti tužbi zasnovali na pogrešnoj primeni materijalnog prava što je za posledicu imalo to da u postupku nije utvrđeno da li je tužiocima isplaćena otpremnina u skladu sa odredbom člana 117. Zakona o radu, zbog čega je nužno ukidanje obe nižestepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić