.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1356/2023
11.05.2023. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović, Zorice Bulajić, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Boris Sarić, advokat iz ..., protiv tuženog JGSP „Novi Sad“ iz Novog Sada, čiji je punomoćnik Snežana Knežević Bojović, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4720/22 od 18.01.2023. godine, u sednici održanoj 11.05.2023. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4720/22 od 18.01.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4720/22 od 18.01.2023. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2084/2020 od 14.09.2022. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 2084/2020 od 12.12.2022. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev je usvojen. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike između manje obračunate pripadajuće i isplaćene zarade za period od 01.09.2017. godine do 31.12.2018. godine isplati iznos od 403,14 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.10.2020. godine do isplate, kao i iznos od 101,36 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do dana obračuna 31.10.2020. godine. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 53.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Četvrtim savom izreke, preko dosuđenog do traženog iznosa od 92.800,00 dinara odbijen je zahtev za troškove.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 4720/22 od 18.01.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je delimično usvojena i prvostepena presuda u usvajajućem delu odluke o tužbenom zahevu delimično preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu zatezne kamate za dan 31.10.2020. godine na dosuđeni iznos glavnice u iznosu od 403,14 dinara. Stavom drugim izreke, u preostalom delu žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu odluke o tužbenom zahtevu i usvajajućem delu odluke o troškovima postupka potvrđena. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio je da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse.
Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20, 10/23 drugi zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).
Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog. Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocu na ime razlike između isplaćene i pripadajuće zarade u utuženom periodu, kod utvrđenog da tuženi u oktobru 2014. godine nije pravilno utvrdio osnovicu za obračun zarade u skladu sa odredbama tada važećeg Kolektivnog ugovora iz 2013. godine i Pojedinačnog kolektivnog ugovora za javna komunalna i druga preduzeća Grada Novog Sada, a što je za posledicu imalo pogrešno primenjenu osnovicu za obračun zarade u čitavom spornom periodu, te da tuženi nije iscrpeo sva planirana sredstava za isplatu zarada u vreme primene zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 116 od 27.10.2014. godine). Pobijana odluka doneta ja primenom odgovarajućih odredbi materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, a revident uz reviziju nije predložio drugačije odluke suda donete u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, u smislu potrebe ujednačavanja sudske prakse. Odluka o troškovima parničnog postupka zavisi od uspeha stranaka u parnici i preduzetih procesnih radnji u svakom konkretnom predmetu, pa nije potrebno s tim u vezi ujednačavanje sudske prakse.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.
Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je revizija uvek dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje. Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba je podneta 22.10.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 99.000,00 dinara. Podneskom od 28.01.2022. godine tužilac je precizirao tužbeni zahtev i kao vrednost predmeta spora označio iznos od 504,50 dinara.
Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje, u kome pobijana vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena.
Prema članu 28. stav 1. ZPP, kada je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonom, merodavna vrednost predmeta spora kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva, dok u smislu stava 2. te odredbe, kamata, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi, ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev.
Kako se se revizijom pobija i odluka o troškovima postupka, koji ne čine glavni zahtev, revizija nije dozvoljena jer je izjavljena protiv rešenja protiv koga se ne može izjaviti u smislu člana 420. ZPP.
Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Dragana Marinković,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
