Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1826/14 od 11.07.2014. godine, odbijene su žalbe tužioca i tuženog i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tač. 2, 3. i 5. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti.

Navodi revizije o pogrešno primenjenom materijalnom pravu nisu osnovani.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog i obavljao je poslove vozača dostavnog vozila u centru u Nišu, a zatim poslove radnika u magacinu. Rešenjem tuženog od 26.04.2012. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova usled ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena kod poslodavca, na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu. Tuženi je dana 25.04.2012. godine, u saradnji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, doneo Program za rešavanje viška zaposlenih kojim je utvrđeno da od ukupno 247 zaposlenih, 42 zaposlena predstavljaju tehnološki višak. Istog dana doneta je Odluka o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog, na osnovu koje je smanjen broj izvršilaca na poslovima vozača dostavnog vozila, radnika u magacinu i administratora podrške prodaje, a tokom postupka je utvrđeno da je od ukupno 17 vozača u centru u Nišu, 6 izvršilaca proglašeno za tehnološki višak. Program sadrži kriterijume za određivanje viška zaposlenih, osnovne – rezultati rada zaposlenog za poslednju godinu rada i dopunske - imovno stanje zaposlenog, broj članova porodice koji ostvaruju zaradu, dužina radnog staža, zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice i broj dece na školovanju. Tuženi je primenio utvrđene kriterijume, obrazloženim ocenjivanjem rezultata rada tužioca i još jednog vozača iz službe dostavnih vozila u centru u Nišu za period od 10.04.2011. do 10.04.2012. godine, pa kako je tužilac dobio manje bodova od drugog zaposlenog, proglašen je za tehnološki višak. Pre donošenja osporenog rešenja tužiocu je isplaćena otpremnina. Visina potraživanja tužioca po osnovu prekovremenog rada, utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su poništili kao nezakonito rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu tužiocu, jer je doneto suprotno članu 179. tačka 9. u vezi člana 155. Zakona o radu, s obzirom da su u Programu za rešavanje viška zaposlenih određeni kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih, koje tuženi nije pravilno primenio, kada je utvrdio da je za radom tužioca prestala potreba i kada je doneo rešenje kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu. Naime, tuženi je kriterijum rezultata rada primenio prema tužiocu i još jednom zaposlenom licu i kako nije pojedinačno vrednovao i međusobno upoređivao sve zaposlene na poslovima istog radnog mesta (17 vozača), osporeno rešenje je pravilno poništeno kao nezakonito, a navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Imajući u vidu da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos tuženi je dužan da tužioca, po njegovom zahtevu, vrati na rad, na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Kako je u konkretnom slučaju tužilac od 01.12.2011. godine do 04.05.2012. godine radio kod tuženog duže od punog radnog vremena, pravilna je ocena nižestepenih sudova da ima pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad saglasno članu 108. Zakona o radu u vezi člana 52. Pravilnika o radu tuženog.

Tuženi u žalbi, a sada i u reviziji ukazuje, da tužilac tokom postupka nije osporavao način vrednovanja rezultata rada zaposlenih, ali po nalaženju revizijskog suda ovi navodi su bez uticaja na drugačije odlučivanje, iz razloga što je kod prestanka radnog odnosa na inicijativu poslodavca teret dokazivanja činjenica koje su povezane sa otkazom ugovora o radu na poslodavcu, a ne na zaposlenom kome je radni odnos prestao, u smislu člana 231. u vezi člana 7. ZPP. Imajući u vidu da tuženi tokom postupka nije dokazao da je utvrđene kriterijume primenjivao prema svim zaposlenima na istom radnom mestu (vozač dostavnih vozila), nižestepeni sudovi su pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja ocenili da je osporeno rešenje nezakonito doneto.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

                                                                                                      Predsednik veća-sudija

                                                                                                      Milomir Nikolić,s.r.