Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića, Lidije Đukić, Branislava Bosiljkovića i Branislave Apostolović, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Dušanka Šokić Stamenković, advokat iz ..., protiv tuženih: VV, čiji je punomoćnik Vesna Stanimirović, advokat iz ... i GG, čiji je punomoćnik Vladislav Kostić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3041/18 od 10.12.2018. godine, u sednici održanoj 27.06.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o revizijama tuženih, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3041/18 od 10.12.2018. godine, kao izuzetno dozvoljenim.

ODBACUJU SE, kao nedozvoljene, revizije tuženih izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3041/18 od 10.12.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 2363/17 od 12.09.2018. godine, odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti tog suda, pa su usvojeni tužbeni zahtevi i tuženi obavezan da tužiocima, za period od 01.12.2014. do 31.08.2015. godine, solidarno plate i to: na ime naknade troškova ishrane u toku - tužiocu AA, rada 38.310,84 dinara sa zateznom kamatom od 03.04.2018. godine do isplate i 13.580,49 dinara na ime obračunate zatezne kamate do 02.04.2018. godine, a tužiocu BB 38.754,79 dinara sa zateznom kamatom od 03.04.2018. godine do isplate i 13.652,95 dinara na ime obračunate zatezne kamate do 02.04.2018. godine, a na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u istom periodu po 9.512,55 dinara sa zateznom kamatom od 03.04.2018. godine do isplate i po 3.369,53 dinara na ime obračunate zatezne kamate do 02.04.2018. godine. Istom presudom obavezan je tuženi GG da tužiocima, za period od 01.09.2015. do 31.12.2017. godine, plati i to: na ime naknade troškova ishrane u toku - tužiocu AA, rada 113.705,32 dinara sa zateznom kamatom od 03.04.2018. godine do isplate i 17.880,28 dinara na ime obračunate zatezne kamate do 02.04.2018. godine, a tužiocu BB 112.081,55 dinara sa zateznom kamatom od 03.04.2018. godine do isplate i 18.065,37 dinara na ime obračunate zatezne kamate do 02.04.2018. godine, a na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u istom periodu po 29.594,60 dinara sa zateznom kamatom od 03.04.2018. godine do isplate i po 4.688,64 dinara na ime obračunate zatezne kamate do 02.04.2018. godine. Navedenom presudom tužilac AA je oslobođen obaveze plaćanja sudskih taksi u ovoj pravnoj stvari, a tuženi su obavezani i da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka od 99.198,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3041/18 od 10.12.2018. godine, žalbe tuženih su odbijene, kao neosnovane i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi su izjavili revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što su predložii da se revizije smatraju izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Primenom člana 404. stav 1. navedenog Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, ispunjenost uslova za izuzetnu dozvoljenost revizije Vrhovni kasacioni sud ceni u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je o isplati neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kojom je utvrđeno da su tužbeni zahtevi tužilaca osnovani, a da su tuženi solidarno obavezni da im plate tražene naknade za period do 01.09.2015. godine, odnosno do početka rada tužilaca kod poslodavca sledbenika, odnosno kod tuženog GG, po zaključenom ugovoru o radu sa ovim tuženim. Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana odluka doneta u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog kasacionog suda sa tužbenim zahtevom i činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, o postojanju prava tužilaca na isplatu traženih naknada i o njihovoj visini, kao i o solidarnoj obavezi tuženih za period do 31.08.2015. godine. Uz reviziju jesu dostavljene odluke kojima su odbijeni zahtev tužilaca, ali presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2 205/2015 od 25.02.2015. godine, kao i odluka Ustavnog szda Už 2779/09 od 08.09.2011. godine, ne predstavljaju odluke donete u istoj pravnoj stvari i u istom činjeničnom stanju, s obzirom da je navedenom odlukom Vrhovnog kasacionog suda odlučeno o naknadi zarade za smenski rad, a odlukom Ustavnog suda o pravu na naknadu za ishranu i regres zaposlenih u MUP-u, kod kojih je ovo pravo regulisano drugim posebnim zakonom i na drugačiji način u odnosu na zaposlene kod tuženih. Ostale odluke nižestepenih sudova koje su dostavljene uz revizije, a koje se odnose na isti vid tražene naknade, ne predstavljaju dokaz o neujednačenoj sudskoj praksi, s obzirom da nisu dostavljeni i dokazi da su u navedenim predmetima odbijeni vanredni pravni lekovi - revizije, izjavljene protiv pravnosnažnih sudskih odluka kojima je odlučeno na drugačiji način u odnosu na odluku u ovoj pravnoj stvari.

Shodno iznetom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da u ovom predmetu nije potrebno odlučivati o reviziji radi novog tumačenja prava, razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni radi ujednačavanja sudske prakse, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o revizijama tuženih, kao o izuzetno dozvoljenim, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Naime, odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate naknade za ishranu i regresa, podneta je 27.11.2017 godine. Tužioci nisu jedinstveni suparničari, u smislu člana 210. ZPP, pa se ocena dozvoljenosti revizije ceni u odnosu na svakog od tužilaca pojedinačno, tako da je vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude u odnosu na tužioca AA 230.642,25 dinara, a u odnosu na tužioca BB 229.719,98 dinara, što prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe predstavlja dinarske protivvrednosti ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinsko-pravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela u odnosu na svakog od tužilaca pojedinačno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, to je Vrhovni kasacioni sud našao da su revizije tuženih nedozvoljene, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

U skladu sa iznetim, a na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić