O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 134/22 od 31.01.2022. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 785/21 od 16.11.2021. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev (stav prvi izreke) i obavezan tuženi da za period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine isplati tužiocu AA, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, 13.689,95 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.08.2021. godine do isplate i 4.506,72 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dospelosti do 19.08.2021. godine, na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora 5.534,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.08.2021. godine do isplate i 1.821,15 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 19.08.2021. godine (stav drugi izreke), da za period od 01.03.2018. do 24.05.2018. godine isplati tužiocu BB na ime naknade troškova za ishranu u toku rada, 20.109,76 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.08.2021. godine do isplate i 6.617,35 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate od dospelosti do 19.08.2021. godine, na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora 5.534,30 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.08.2021. godine do isplate i 1.821,15 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate do 19.08.2021. godine (stav treći izreke) i naknadi im troškove parničnog postupka u iznosu od 96.735,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate (stav četvrti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao o izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP, jer su osnovani revizijski navodi tuženog o različitom postupanju sudova u istoj pravnoj stvari, što ukazuje na potrebu odlučivanja radi ujednačavanja sudske prakse, pa je zato odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su u radnom odnosu kod tuženog. Tuženi je nastavio da primenjuje Kolektivni ugovor tužiočevog poslodavca prethodnika iz 2015. godine, kojim je bilo predviđeno da je mesečna naknada za ishranu u toku rada i 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas, uključena u vrednost radnog časa. Kolektivnim ugovorom tuženog od 24.05.2018. godine ugovoreno je da se odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih, dakle i odredbe koje se odnose na naknadu predmetnih troškova, primenjuju počev od isplate zarade za mart 2018. godine. Razlika troškova naknade za ishranu u toku rada, obračunata za isti vremenski period primenom parametara iz Kolektivnog ugovora JŽTP „Beograd“ („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 37/95... 7/00) i isplaćene naknade za tužioca AA iznosi ukupno 13.689,95 dinara i 4.506,72 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate, dok razlika za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznosi ukupno 5.534,30 dinara i 1.821,15 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate. Za tužioca BB razlika troškova naknade za ishranu u toku rada, obračunata za isti vremenski period primenom parametara iz Kolektivnog ugovora JŽTP „Beograd“ („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 37/95... 7/00) i isplaćene naknade, iznosi ukupno 20.109,76 dinara i 6.617,35 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate, dok razlika za regres za korišćenje godišnjeg odmora iznosi ukupno 5.534,30 dinara i 1.821,15 dinara na ime obračunate zakonske zatezne kamate.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev. Po stanovištu sudova, pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora je zakonsko pravo tužioca, predviđeno čl. 104. stav 1. i 3. i 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu. Ono u spornom periodu nije bilo konkretizovano opštim aktom - kolektivnim ugovorom za JP „Železnice Srbije“ iz 2015. godine, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje na zaposlene preuzete od poslodavca prethodnika, jer se ne može utvrditi njihova visina u nominalnom iznosu, a odredbe Kolektivnog ugovora od 24.05.2018. godine (članovi 62. i 63) ne mogu se retroaktivno primeniti jer bi to bilo u suprotnosti sa članom 197. Ustava Republike Srbije.

Po nalaženju Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 118. stav 1. tačke 5. i 6. Zakona o radu propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za ishranu u toku rada ako poslodavac to pravo nije obezbedio na drugi način i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Kolektivnim ugovorom tuženog od 24.05.2018. godine određena je visina naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u nominalnim novčanim iznosima. Odredbom člana 127. tog Kolektivnog ugovora predviđeno je da će se njegove odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja zaposlenih primenjivati počev od isplate zarade za mart 2018. godine.

Tužiocima su za sporni period mart – maj 2018. godine isplaćeni troškovi ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u skladu sa članovima 62. i 63. Kolektivnog ugovora tuženog od 24.05.2018. godine. Nijedna odredba označenog Kolektivnog ugovora nije proglašena neustavnom ili nezakonitom. Zbog toga se njegove odredbe moraju primeniti prilikom odlučivanja o osnovanosti zahteva tužilaca da im se za period od marta do maja 2018. godine isplati razlika između predmetnih naknada isplaćenih po kolektivnom ugovoru i iznosa obračunatih po kriterijumima iz ranije važećih opštih akata.

Iz tog razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tuženom su dosuđeni troškovi revizijskog postupka i to na ime izdataka za sudsku taksu na žalbu 3.696,00 dinara, sudsku taksu na reviziju 7.389,00 dinara i 11.084,00 dinara za sudsku taksu na odluku po reviziji, kao i za sastav revizije 18.000,00 dinara. Dosuđene troškove tužioci su dužni nadoknaditi tuženom na jednake delove, saglasno članu 160. stav 1 ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić