Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji izraženu u presudama Vrhovnog kasacionog suda, na koje je revident ukazao, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u pravom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod prvotuženog bio u radnom odnosu po zaključenom ugovoru o radu sa aneksima do avgusta 2015.godine, kada je zbog statusnih promena njegov ugovor o radu prenet kod drugotuženog. Tuženi „Infrastruktura železnice Srbije“ A.D. je kao poslodavac preuzeo Kolektivni ugovor poslodavca prethodnika „Železnice Srbije“ A.D. Tužilac je obavljao poslove železničara kod pravnog prethodnika tuženih još od 1989. godine, po ugovoru o radu na neodređeno vreme, a potom po osnovu zaključenih aneksa ugovora o radu. Zaključenjem Aneksa ugovora o radu od 03.08.2015. godine, počeo je da radi kod drugotuženog na poslovima pregledača kola. Na platnim listićima za tužioca u spornom periodu poslodavac nije iskazivao obračun toplog obroka i regresa.

Veštačenjem od strane veštaka za ekonomsko-finansijsku oblast je utvrđeno da po odredbama Kolektivnog ugovora prvotuženog („Sl. glasnik br. 37/1995“) sa izmenama i dopunama objavljenim u „ Sl. glasniku br. 7/2000“, zaposlenom pripada naknada za ishranu u toku rada (topli obrok) u visini utvrđenoj u skladu sa Opštim kolektivnim ugovorom, odnosno drugim propisima. Veštak je izvršio uvid u obračune zarada za tužioca i utvrdio da nije posebno prikazana naknada za topli obrok i regres, za utuženi period. Tuženi nisu dostavili akt na osnovu koga bi mogao biti utvrđen iznos naknade po osnovu toplog obraka i regresa u ugovorenoj neto ceni rada po času. Naknada za topli obrok obračunata je u visini 20% od prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji (odnosno15%) i obračun naknade za regres u visini 100% jedne prosečne mesečne zarade u Republici Srbiji (odnosno75%), prema poslednjem objavljenom podatku, u skladu sa Opštim kolektivnim ugovorom koji je na snazi od septembra 1995. godine, kojim su bili predviđeni sporni troškovi i njihova visina. Aneks Kolektivnog ugovora iz 2006. godine i važeći Kolekrivni ugovor zaključen 24.03.2015. godine ne sadrže regulativu koja utvrđuje visinu predmetnih troškova.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužbeni zahtev tužioca nije osnovan jer iz normativnog rešenja poslodavca proizilazi da je za utuženi period, u skladu sa opštim aktom poslodavca, tužiocu kroz vrednost radnog časa za obračun zarade, poslodavac obračuno i isplaćivao i naknadu za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a da propust poslodavca da u obračun zarade iskaže i podatke po ovim osnovima ne vodi zaključku da iznosi po osnovu naknade za ishranu i za regres tužiocu nisu isplaćeni. Odluku su zasnovali na odredbi člana 55. Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni glasnik Železnice Srbije “ broj 4/15) koji je važio u jednom delu utuženog perioda. Ocenili su da ugovor o radu sa pripadajućim aneksima koje je tužilac zaključio sa tuženim i Kolektivni ugovor (KU) tuženog ne utvrđuju visinu naknade ovih troškova, već je odredbom KU kao opštem aktu, propisano da se oni uračunavaju u cenu radnog časa. Zaključili su da je tužilac prema odredbi člana 57. st. 1. i 2. Kolektivnog ugovora tuženog iz 2015. godine, naknadu troškova za ishranu u toku rada i na regres ostvario kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova i da ne može posebno da ostvari pravo na naknadu tih troškova. Navedeno je i da u konkretnom slučaju nema odgovarajućeg opšteg akta koji bi bio instrument za drugačiju realizaciju traženih naknada, a da se Opšti kolektivni ugovor i Pojedinačni kolektivni ugovor (na osnovu kojih je veštak izračunao potraživanje tužioca za utuženi period), ne mogu primeniti, jer nijedan nije bio na pravnoj snazi.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u pobijanoj odluci zbog pogrešne primene materijalnog pravo činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

Članom 104. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/2005, 61/2005, 54/09, 32/13 i 75/14) zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105. stav 3. Zakona pod zaradom se smatraju sva primanja iz radnog odnosa osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1 i 4. i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1. ovog zakona. Odredbom člana 118. stav 1. tač. 5. i 6. Zakona o radu je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Članom 121. stav 1. zakona je propisano da je poslodavac dužan da zaposlenom prilikom svake isplate zarade i naknade zarade dostavi obračun. Počev od 01.10.2006. godine poslodavcima je ostavljena mogućnost da svojim aktima o raspodeli zarade mogu ugovoriti manji ili veći iznos regresa i toplog obroka od onog koji je predviđen opštim kolektivnim ugovorom i Zakonom o radu, ali samo ukoliko je doneta odluka kojom je predviđena visina regresa i toplog obroka. U konkretnom slučaju tuženi u toku postupka nije sudu dostavio takvu odluku, a ni sudskom veštaku radi izrade nalaze i mišljenja što upućuje na zaključak da takvu odluku nije ni doneo.

Vlada Republike Srbije, Sindikat železničara Srbije, Nezavisni sindikat železničara Srbije i generalni direktor javnog železničkog transportnog preduzeća „Beograd“ su 30.11.2002. godine zaključili Kolektivni ugovor za javno preduzeće „Železnice Srbije“ („Službeni glasnik RS“ broj 84/2002, 108/2004, 112/2008, 45/2009, 70/2010). Ovim KU poslodavac se nije obavezao da isplati troškove naknade za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor. Aneksom tog ugovora koji se u skladu sa odredbom člana 31. aneksa primenjuje počev od 01.01.2006. godine („Službeni glasnik Železnice Srbije“ broj 4/06) je propisivao: da se član 57. KU menja i glasi: „da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 2). Odredbom člana 5. st. 1. i 2. Aneksa je utvrđena vrednost jednog radnog časa za period januar – juni i juli - decembar 2006. godine, a stavom 6. ovog člana je utvrđeno da je u vrednost radnog časa iz stava 1. i 2. ovog člana uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedeno na jedan radni čas.

Kolektivnim ugovorom za „Železnice Srbije“ A.D („Službeni glasnik RS“ broj 4 od 24.03.2015.godine) je propisano da odredbe koje se odnose na obračun i isplatu zarade, naknadu zarade i ostalih primanja zaposlenih se primenjuju od 01.02.2015.godine. Članom 57. je takođe propisano da je u vrednost jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da konkretizacija prava iz navedene odredbe Aneksa KU (iz 2006.godine) nije izvršena, odnosno da se iz ovako utvrđene vrednosti radnog časa ne može utvrditi koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane i regresa, jer ona nije određena u nominalnom iznosu, ni aneksom, ni u obračunskim listama za isplatu zarade tužiocu. Visina naknade za ishranu u toku rada i naknade za regres za korišćenje godišnjeg odmora mora biti određena u istom nominalnom iznosu za sve zaposlene, bez obzira na njihovo radno mesto, koeficijent za obračun i isplatu zarade i na njihovu stručnu spremu. Vrednost ovih troškova uračunata u vrednost radnog časa, a bez određivanja visine naknade u nominalnom iznosu, ne može se prihvatiti jer u tom slučaju visina naknade za ishranu i regres ne bi bila ista za sve zaposlene, već bi direktno zavisila od visine koeficijenta za konkretno radno mesto, odnosno bila bi u direktnoj srazmeri sa koeficijentom radnog mesta, a što nije pravilno.

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalo pravo kada su zaključili da tužiocu ne pripada pravo na naknadu za topli obrok i regres u utuženom periodu.

Međutim, nema uslova da se preinače nižestepene presude jer prvostepeni sud nije prihvatio obračun koji je veštak izneo u nalazu i mišljenju, pa nije utvrdio u činjeničnom stanju koliko iznosi naknada za topli obrok i za regres za godišnji odmor u utuženom periodu. Imajući u vidu napred navedeno prvostepeni sud će oceniti nalaz i mišljenje veštaka na osnovu čl. 8 ZPP, a ukoliko se ukaže za potrebnim izvešće i dopunsko veštačenje, te će navesti razloge iz kojih prihvata jednu od ponuđenih varijanti.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Kako je zbog pogrešne primene materijalog prava, činjenično stanje u pogledu visine traženih naknada ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić