U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Lidije Đukić, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca D.B. iz K., R.Š. iz B. i S.P. iz Z., koje zastupa punomoćnik G.S., advokat iz Č., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijska uprava Z., koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo, radi isplate, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1948/14 od 27.10.2014. godine, u sednici veća održanoj 28.10.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1948/14 od 27.10.2014. godine tako što se žalba tužene odbija kao neosnovana i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 137/2014 od 23.04.2014. godine i u delu stava I izreke, kojim je tužena obavezana da tužiocima isplati dosuđene iznose i za period od jula 2006. godine do decembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 137/2014 od 23.04.2014. godine, u stavu I izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime naknade po osnovu rada u dane državnih praznika, po osnovu prekovremenog rada i po osnovu noćnog rada za period od 16.05.2004. do 31.12.2007. godine isplati iznose sa zakonskom zateznom kamatom i rokovima dospelosti kako je to bliže navedeno u tom stavu presude, te da Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje uplati doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja kao i doprinose po osnovu zdravstvenog osiguranja nadležnom Zavodu za zdravstveno osiguranje u iznosima koje obračunaju nadležne službe tuženog u vreme obračuna na navedene iznose. U stavu II izreke, odbija se kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za zakonsku zateznu kamatu na iznose i za periode kako se to navodi u tom stavu izreke presude kao neosnovan. U stavu III izreke, obavezuje se tužena da tužiocima naknadi parnične troškove u iznosu od 532.463,26 dinara sa zakonskom zateznom

kamatom od 23.04.2014. godine do isplate u roku od osam dana pod pretnjom izvršenja. Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1948/14 od 27.10.2014. godine, u stavu 1. izreke, preinačuje se presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 137/2014 od 23.04.2014. godine tako što se zahtev tužilaca da se obaveže tužena da im isplati pojedinačno navedene iznose sa zakonskom zateznom kamatom po osnovu rada u dane državnih i verskih praznika, prekovremenog i noćnog rada za pojedine mesece u periodu od jula 2006. godine do decembra 2007. godine odbija kao neosnovan, a u preostalom delu žalba tužene se odbija i presuda potvrđuje. U stavu 2. izreke, obavezuju se tužioci da solidarno naknade tuženoj troškove žalbenog postupka u iznosu od 4.000,00 dinara u roku od osam dana. Protiv pravnosnažne drugostepene presude u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija tužilaca osnovana. U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, svi tužioci su u spornom periodu bili zaposleni kod tužene Policijske uprave Z.. Tužilac D.B. je rešenjem tužene od 23.11.2005. godine raspoređen na radno mesto policajac u Odeljenju saobraćajne policije sa ukupnim koeficijentom za obračun plate od 6,91, da bi novim rešenjem od 19.07.2006. godine tužilac bio raspoređen na radno mesto policajac ali sa ukupnim koeficijentom za obračun plate od 18,03. Tužilac R.Š. je prvim rešenjem tužene od 12.07.2004. godine raspoređen na radno mesto policajac u odeljenju policije Policijske uprave Z. i utvrđen je koeficijenat za obračun plate od ukupno 7,06. Novim rešenjem tužene od 21.07.2006. godine tužilac je raspoređen na radno mesto policajac a utvrđen mu je koeficijenat za obračun plate od 18,03. Tužilac S.P. je rešenjem tužene od 24.11.2005. godine raspoređen na radno mesto policajac u odeljenju policije Policijske uprave Z. i određen mu je koeficijenat za obračun plate od 7,06. Novim rešenjem tužene od 20.07.2006. godine tužilac je raspoređen na radno mesto policajac i stekao je zvanje policajca a ukupan koeficijenat mu je utvrđen na 18,03. U ovoj parnici tužioci potražuju dodatke na platu po osnovu neredovnosti u radu (rad u dane državnih i verskih praznika, prekovremeni i noćni rad) za period od 16.05.2004. do 31.12.2007. godine tvrdeći da su u spornom periodu ostvarili pravo na ove naknade i da im ta naknada nije plaćena. U postupku je veštačenjem za sve tužioce utvrđeno da su zaista u navedenom periodu imali pomenute neredovnosti, a utvrđen je i njihov obim što među strankama i nije sporno. Međutim, tužena smatra da je tužiocima isplaćena naknada, odnosno dodatak na zarade po navedenom osnovu i to kroz uvećanje koeficijenta za obračun i isplatu zarade. Polazeći od odredaba Zakona o unutrašnjim poslovima, koji je bio u primeni do 29.11.2005. godine od kada je stupio na snagu Zakon o policiji, prvostepeni sud je zaradu tužilaca stavio u odnos sa zaradom uporednog radnika i zaključio da u periodu važenja Zakona o unutrašnjim poslovima tužiocima pripada pravo na uvećanje zarade po osnovu neredovnosti u radu zbog toga što u tom periodu njihov rad nije posebno vrednovan po osnovu spornih dodataka na platu. Naime, u to vreme se shodno primenjivao Zakon o platama u državnim

organima i javnim službama a uvećanje plata po tom zakonu zbog uslova rada ne obuhvata i sporni dodatak na platu. Kada se radi o periodu važenja Zakona o policiji prvostepeni sud je zaključio da uvećanje plata tužilaca po osnovu dodatih koeficijenata a vezano za posebne uslove rada nije rezultat prekovremenog rada, noćnog rada i rada u državne praznike, niti je po tom osnovu tužiocima plata uvećana i isplaćena. Otuda po nalaženju prvostepenog suda proizilazi da za vreme važenja ni jednog od dva pomenuta zakona tužiocima nije isplaćena naknada po osnovu spornih neredovnosti na radu. Zato je prvostepeni sud postavljeni zahtev usvojio, s tim što je isti odbijen u delu za zakonsku zateznu kamatu imajući u vidu rokove dospelosti svakog mesečnog potraživanja a to je 25. u mesecu. Kod utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužiocima za vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima nije utvrđena i isplaćena uvećana zarada po osnovu spornih neredovnosti u radu, te je u tom delu žalbu tužene odbio i prvostepenu presudu potvrdio. Međutim, kada se radi o periodu važenja Zakona o policiji, odnosno u konkretnom slučaju od 01.07.2006. godine kada su doneta rešenja o utvrđivanju novih koeficijenata za tužioce, po nalaženju drugostepenog suda, a analizom dodatnih koeficijenata tužilaca i uporednog radnika P.M., tužiocima je uvećana zarada po osnovu neredovnosti u radu za više od 30%, te otuda oni u tom delu nemaju pravo na dodatke koje traže, zbog čega je preinačenjem prvostepene presude tužbeni zahtev tužilaca u tom delu odbijen kao neosnovan. Kod utvrđene činjenice da tužiocima za vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima nisu isplaćivani dodaci na zaradu po osnovu spornih neredovnosti na radu, stupanjem na snagu Zakona o policiji, to jest od jula 2006. godine od kada je novim rešenjima stvorena mogućnost da se tužiocima zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine prirode poslova, rada na dane državnih praznika, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstva i drugih vidova neredovnosti u radu utvrde koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, ako je tužiocima na taj način uvećana zarada, onda se to moralo pokazati i kao uvećanje dotadašnje razlike između zarade tužilaca i uporednih radnika od najmanje 30%. Međutim, do toga nije došlo već se ta razlika u zaradi i smanjila. Sudovi su za vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima kao uporednog radnika tretirali NJ.S. zaposlenu na administrativno-tehničkim i daktilografskim poslovima. Njen koeficijenat do tada je bio 4,73. Od stupanja na snagu Zakona o policiji sudovi su kao uporednog radnika tretirali P.M. koja je zaposlena na istim poslovima kao i NJ.S., a njen koeficijenat je bio 12,84. Dovođenjem u odnos koeficijenata tužilaca od 7,06 sa koeficijentom NJ.S. od 4,73 za vreme važenja Zakona o unutrašnjim poslovima sa koeficijentom tužilaca od 18,03 i P.M. od 12,84 za vreme važenja Zakona o policiji, očigledno je da je razlika u zaradi između tužilaca i uporednih radnika od stupanja na snagu Zakona o policiji smanjena. Samim tim očigledno je da nije došlo do uvećanja zarade tužilaca po osnovu spornih neredovnosti u radu. Posebno treba naglasiti da u ovakvim sporovima kod odabira uporednog radnika mora da se vodi računa da se upoređuju isti ili približno isti poslovi, što u konkretnom slučaju dovođenjem u odnos poslova tužilaca kao policajaca sa poslovima administrativno-tehničkog i daktilografskog radnika nije slučaj. To znači da na navedeni način, to jest dovođenjem u odnos zarada tužilaca sa zaradom uporednog radnika tužene P.M.,

tužena, a na kojoj je teret dokazivanja da su sporne neredovnosti isplaćene po članu 121. u vezi člana 2. stav 2. Zakona o radu, nije dokazala da su utvrđeni iznosi isplaćeni a na njih tužioci nesumnjivo imaju pravo. Imajući u vidu sve navedeno proizilazi da je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužiocima u celom spornom periodu nije izvršeno uvećanje i isplata zarade po osnovu dodataka za neredovnosti u radu, te da im utvrđena naknada pripada za ceo sporni period. S obzirom da je drugostepeni sud odbijajući delom tužbeni zahtev pogrešno primenio materijalno pravo, to je ovaj sud preinačenjem drugostepene presude u tom delu potvrdio prvostepenu presudu i u tom delu sve na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.