U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Stanković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Cvetković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo odbrane, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, Beograd, radi isplate, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 484/23 od 07.11.2023. godine, u sednici održanoj 30.05.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 484/23 od 07.11.2023. godine u usvajajućem delu (stav treći i četvrti izreke).

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1462/18 od 12.09.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime materijalne štete koja mu je pričinjena zbog neisplaćene naknade za prekovremeni rad u periodu od 01.01.2007. godine do 30.12.2015. godine isplati 777.228,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.12.2014. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati 61.644,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do konačne isplate. Stavom trećim izreke, tužilac je oslobođen plaćanja troškova sudske takse na tužbu u iznosu od 37.072,00 dinara i sudske takse na presudu u iznosu od 37.072,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1232/19 od 17.05.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom i drugom izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete koja mu je pričinjena zbog neisplaćene naknade za prekovremeni rad u periodu od 01.01.2007. godine do 30.12.2015. godine isplati 777.228,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.12.2014. godine do isplate, kao i troškove parničnog postupka u iznosu od 61.644,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja do konačne isplate. Stavom drugim izreke, potvrđeno je rešenje sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude i žalba tužene odbijena, kao neosnovana. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove sastava žalbe u iznosu od 18.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 484/23 od 07.11.2023. godine, stavom prvim izreke, odlučeno je da je predlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka osnovan. Stavom drugim izreke, ukinute su presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1462/18 od 12.09.2018. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1232/19 od 17.05.2019. godine. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade materijalne štete koja mu je pričinjena zbog neisplaćene naknade za prekovremeni rad u periodu od 01.01.2007. godine do 30.12.2015. godine isplati 777.228,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16.12.2014. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 61.644,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja izvršnosti presude do konačne isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tužena da na dosuđen iznos troškova parničnog postupka plati zateznu kamatu za period od 12.09.2018. godine do dana nastupanja izvršnosti presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u usvajajućem delu (stav treći i četvrti izreke).

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene. Tužilac se, kao stariji vodnik prve klase, nalazi na službi u VP ... od 01.02.2007. godine. Rešenjem broj .. od 04.11.2016. godine VP ..., kao prvostepeni upravni organ priznala je pravo tužiocu na korišćenje 9516 ukupno ostvarnih sati prekovremenim radom u periodu od 01.02.2007. godine do 30.09.2016. godine. Tužiocu se nije mogla izvršiti preraspodela radnog vremena kako bi se prekovremeni sati iskoristili jer je jedinica u manjem sastavu nego što obim posla zahteva, s obzirom da su angažovani 24 časa, 7 dana u nedelji, tokom čitave godine. Tužilac nije koristio slobodne sate koji su mu priznati po osnovu prekovremenog rada. Vojnoj pošti se obraćao sa zahtevom za isplatu prekovremenog rada, ali nije dobio odgovor, a vojna pošta je zatražila saglasnost za isplatu dodatka na časove prekovremenog rada za deset lica iz sastava ... voda, uključujući i tužioca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je u skladu sa odredbama člana 85. stav 1. i člana 98. stav 1. i 2. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 116/07...101/10) i člana 34. stav 1. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“ broj 28/11), usvojio tužbeni zahtev. Tužena je bez pravnog osnova tužiocu uskratila korišćenje slobodnih sati ostvarenih prekovremenim radom u utuženom periodu, čije korišćenje mu je priznato pravnosnažnim rešenjem nadležnog organa tužene. Stoga postoji obaveza tužene da tužiocu isplati utužen iznos neisplaćene naknade za prekovremeni rad.

Po oceni Vrhovnog suda, odluka drugostepenog suda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 85. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 116/2007...88/2015) za časove noćnog rada, rada u dane praznika koji su zakonom određeni kao neradni dani i rada dužeg od punog radnog vremena, osim rada dužeg od punog radnog vremena iz člana 83. ovog zakona, profesionalnom vojnom licu uvećava se plata.

Odredbom člana 35. Pravilnika o platama profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni vojni list“ broj 10 od 20.04.2017. godine – prečišćeni tekst), pored ostalog, propisano je: da profesionalnom pripadniku Vojske Srbije za svaki sat koji, po pisanom nalogu nadležnog starešine, radi duže od punog radnog vremena (prekovremeni rad) pripada sat i po slobodno (stav 1); da se prekovremeni rad tromesečno preračunava u slobodne sate koje profesionalni pripadnik Vojske Srbije mora da iskoristi najkasnije u roku od šest meseci od proteka tromesečja u kojem ih je ostvario (stav 2); da se izuzetno, profesionalnom pripadniku Vojske Srbije koji ne može da iskoristi slobodne sate zbog toga što priroda poslova radnog mesta zahteva tako obiman prekovremeni rad, može isplatiti dodatak za svaki sat prekovremenog rada koji iznosi 26% vrednosti radnog sata plate, uz prethodno pribavljenu saglasnost ministra odbrane (stav 3).

U konkretnom slučaju, kako proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja, tužiocu je rešenjem nadležnog organa tužene od 04.11.2016. godine priznato pravo na korišćenje slobodnih 9516 slobodnih sati ostvarenih prekovremenim radom u utuženom periodu, ali mu tužena nije omogućila korišćenje tog prava. Stoga postoji obaveza tužene da tužiocu isplati uvećanu platu za prekovremeni rad primenom pravila iz odredbe člana 85. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije. S tim u vezi, pravilo je drugostepeni sud, suprotno navodima revizije obavezao tuženu da tužiocu isplati utuženi iznos neisplaćene naknade za prekovremeni rad.

Kod izloženog neosnovani su revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Bez uticaja su navodi revizije da tužiocu nije priznato pravo na novčanu naknadu. Ovo stoga što mu je tužena rešenjem od 04.11.2016. godine priznala pravo na korišćenje slobodnih sati ostvarenih prekovremenim radom, te da je istim određeno da će tužilac slobodne sate koristiti u terminima datim u planu korišćenja slobodnih dana koje će sačiniti komandir osnovne jedinice, ali da mu nije omogućeno korišćenje priznatih slobodnih dana, a da navedeni Pravilnik predviđa isplatu naknade za prekovremeni rad u iznosu od 26% od plate, ukoliko se zaposlenom u roku od šest meseci ne omogući korišćenje slobodnih dana.

Navodima da se u konkretnom slučaju ne radi o stvari iz sudske nadležnosti revizija ponavlja navode isticane u toku postupka, koji su pravilno cenjeni u obrazloženju pobijane presude. Osim toga, revizija zanemaruje da je pravnosnažnim rešenjem sadržanim u stavu trećem izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2077/15 od 23.03.2017. godine odbijen, kao neosnovan prigovor apsolutne nenadležnosti suda za olučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Kod izloženog, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković