Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenih pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ... . Tužiočevo radno vreme traje 12 sati a opštim aktom tuženog je predviđeno pravo zaposlenog na odmor u toku radnog vremena u trajanju od 60 minuta. Prvostepeni sud je utvrdio da tužiocu nije omogućeno korišćenje pauze u dva navrata od po 30 minuta jer poslodavac nije doneo odluku o rasporedu korišćenja odmora u toku dnevnog rada kao i da je tužilac u utuženom periodu i njegove kolege u istom mestu nisu koristili dnevni odmor. Veštačenjem od strane veštaka ekonomske struke utvrđeno je da je vreme koje je tužilac mogao da koristi kao odmor u toku radnog vremena u ukupnom trajanju za sporni period od 94,25 sati.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju prvostepeni sud je shodno odredbi čl. 64. i 65, kao i člana 164. Zakona o radu zaključio da je tužbeni zahtev osnovan. Ovo iz razloga što tuženi kao poslodavac nije doneo odluku o rasporedu korišćenja odmora u toku dnevnog rada pa samim tim nije izričito predvideo vreme određeno za korišćenje odmora u toku rada koje je zakonom garantovano pravo, zbog čega tužilac nije imao mogućnost da korisi ovaj odmor, a tužilac se sa drugim radnicima na istom radnom mestu obraćao tuženom da im omogući korišćenje odmora što im nije udovoljeno. Shodno tome, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i shodno nalazu veštaka obavezao tuženog na plaćanje traženog iznosa.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Drugostepeni sud polazi od odredbe člana 64. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 75/14) kojim je propisano da zaposleni koji radi duže od 10 časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 45 minuta. Vreme odmora se računa u radno vreme. Odmor u toku dnevnog rada organizuje na način kojim se obezbeđuje da se rad ne prekida ako priroda posla ne dozvoljava prekid rada kao i ako se radi o strankama. Odluku o rasporedu korišćenja odmora u toku dnevnog rada donosi poslodavac. Prema članu 13. Posebnog kolektivnog ugovora za elektroprivredu Srbije propisano je da zaposleni koji radi duže od 12 časova najmanje 12 časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od 60 minuta koji se uračunava u radno vreme i može se koristiti na početku i kraju radnog vremena. Prema sporazumu zaključenog između tuženog i sindikata radnika EPS-a od 18.01.2017. godine čije je važenje produženo i na utuženi period predviđeno je pravo na uvećanje osnovne zarade zaposlenih u Ogranku TENT Beograd Obrenovac koji zbog prirode posla koji obavljaju, odmor u toku rada provode na radnom mestu kao i pravo da na uvećanu zaradu za rad u izuzetno teškim uslovima a članom 3. utvrđena su radna mesta koja imaju pravo na uvećanje zarade u skladu sa članom 1. među kojima nisu utvrđena radna mesta ... . U konkretnom slučaju, tužilac radi na radnom mestu ... . Njegovo radno vreme je u trajanju od 12 časova. Odmor u toku rada radnici na tim mestima mogu koristiti u dva navrata. Međutim, evidentno je da je rad ... specifičan. Isti su zaduženi mobilnim telefonom pa i u situaciji kada bi napustili radno mesto, bili bi dostupni i postojala bi mogućnost da se uspostavi kontakt sa tim licima. Ovo posebno s obzirom na postojanje činjenice da je tužilac pored kancelarijskog posla obavljao i rad na terenu izvan kancelarije. Dakle, napuštanje kancelarije bilo je u opisu tužiočevog radnog mesta. Ti poslovi nisu vezani za tačno određeno mesto rada pa se zbog toga nije mogao prihvatiti iskaz tužioca da zbog prirode posla nije mogao da koristi odmor u toku rada van kancelarije. Okolnost da se može javiti potreba da se hitno reaguje (lice koje radi na tom mestu) zbog čega se može prekinuti odmor zbog potrebe posla, to ne predstavlja okolnost da tužilac nije mogao obezbediti korišćenje odmora u toku rada. Shodno tome preinačena je prvostepena presuda i tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Prema članu 64. Zakona o radu, propisano da zaposleni koji radi duže od 10 časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od 45 minuta. Prema članu 13. Posebnog kolektivnog ugovora u Elektroprivredi Srbije propisano je da zaposleni koji radi duže od 10 časova a najmanje 12 časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od 60 minuta koje se uračunava u vreme i može se koristiti na početku i kraju radnog vremena. Dakle, pravo na taj odmor daju i zakon i Posebni kolektivni ugovor tuženog. Međutim, pravilno zaključuje drugostepeni sud da je posao tužioca kao ... specifičan (isti radi kako u kancelariji tako i na terenu) i lica koja rade taj posao su bila zadužena mobilnim telefonom a u slučaju hitnog reagovanja ista su morala da prekinu čak i obrok da bi se rešila određena situacija koja ugrožava železnički saobraćaj. Poslove koje je obavljao tužilac nisu bili vezani tačno za određeno mesto zbog rada pa je pravilno zaključio drugostepeni sud da se ne može prihvatiti navod tužioca da zbog prirode posla nije mogao da koristi odmor u toku rada van kancelarije. S druge strane, činjenica je da Zakon o radu predviđa pravo radnika na odmor u toku rada ako radi duže od 10 časova. Međutim, Zakon o radu i drugi podzakonski akt ne predviđa mogućnost da u takvim slučajevima ukoliko neki radnik ne bi mogao da iskoristi odmor u toku rada da ima pravo na naknadu zbog nekorišćenja dnevnog odmora u toku rada. Posebna je situacija kada se radniku onemogućava korišćenje godišnjeg odmora. U takvom slučaju i Zakon o radu je propisao kao posebno pravo – naknadu zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora. Pitanje dnevnog odmora u toku rada ne može se poistovećivati sa pravom na godišnji odmor i pravom na naknadu u slučaju neiskorišćenja godišnjeg odmora. S druge strane evidentno je, što je drugostepeni sud pravilno zaključio, da tužiocu nije onemogućeno da koristi dnevni odmor u toku rada, jer njegov posao nije bio vezan samo za kancelariju već je vršenje tog posla bilo vezano i za rad van kancelarije na terenu. O specifičnosti obavljanja posla – ..., upitno je da li bi se uopšte mogao i doneti neki akt kojim bi se precizno regulisalo vreme kada ... može da koristi odmor u toku rada. Takva regulativa bi mogla da bude samo opisnog karaktera u pogledu vremena kada bi se ukazala mogućnost da se taj odmor koristi ali to ne znači da nepostojanje takvog akta ukazuje na okolnost da tužiocu nije bilo omogućeno da koristi odmor u toku rada niti je te svoje tvrdnje tužilac dokazao. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Navodima iz revizije ne dovodi se u sumnju pravilnost drugostepene odluke. Pozivanje tužioca na druge presude apelacionog suda nije od značaja jer od strane Vrhovnog suda nije doneta slična odluka kojom bi se opravdalo usvajanje ovako postavljenog tužbenog zahteva.

Pravilna je i odluka suda u pogledu troškova parničnog postupka.

Shodno napred iznetom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković