Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti postoje propusti u primeni odredaba ZPP pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je radio kao ... u teritorijalnoj odbrani Užice od 01.06.1986. do 31.12.1992. godine, od 01.01.1993. godine u Vojnoj pošti ... ..., dok je od 01.12.1995. do penzionisanja maja meseca 2014. godine bio aktivno vojno lice. U dva navrata tokom 2014. godine Republički fond PIO obavestio je tužioca da može da uplati doprinose koje nije izmirio njegov poslodavac za staž osiguranja sa uvećanim trajanjem, i to u iznosu od 109.819,45 dinara za period od 02.06.1986. do 30.06.1988. godine (dopis od 20.06.2014. godine) i od 54.827,00 dinara za periode od 01.07.1988. do 16.09.1991. godine i od 20.05.1992. do 31.12.1992. godine (dopis od 29.12.2014. godine).

Tužilac je uplatio navedene iznose 24.06.2014. (109.820,00 dinara) i 30.12.2014. godine (54.827,00 dinara). Njihovu refundaciju (u ukupnom iznosu od 164.647,00 dinara) tražio je od Vlade dopisima od 08.06.2015., 19.10.2015. i 20.03.2017. godine, kao i od Ministarstva odbrane 08.06.2015. i 19.10.2015. godine.

S tim u vezi je Generalni sekretarijat Vlade obavestio tužioca 27.10.2015. godine da je njegov zahtev upućen na dalju nadležnost ministarstvima odbrane, finansija i za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Tužioca su zatim sukcesivno obaveštavali: Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije da nisu nadležni za regulisanje staža sa uvećanim trajanjem, koje je tužilac ostvario u Republičkom štabu teritorijalne odbrane i da ne raspolažu informacijama o nadležnosti (05.08.2015. godine), Ministarstvo finansija da je tužiočev zahtev ustupljen na dalju nadležnost Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (03.11.2015. godine), s tim da ni ono nije raspolagalo informacijama o nadležnosti (08.12.2015. godine), Vlada (na tužiočevo traženje od 20.03.2017. godine da ga obavesti koji je organ Republike Srbije nadležan za rešavanje njegovog zahteva) - da je njegov dopis prosleđen Ministarstvu odbrane na dalju nadležnost (22.09.2017. godine), kao i samo Ministarstvo odbrane - da regulisanje staža osiguranja licima koja su radila u jedinicama i ustanovama teritorijalne odbrane nije u nadležnosti tog ministarstva i Vojske Srbije i da nemaju informaciju o nadležnosti za rešavanje tog pitanja (17.01.2019. godine). Pošto tužilac nije ostvario refundaciju, podneo je tužbu u ovom postupku 20.02.2019. godine protiv Republike Srbije.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje, kao i odredbe Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da vrati tužiocu iznose koje je on uplatio umesto svog poslodavca da bi ostvario pravo na penziju. Prvostepeni sud nije cenio prigovor zastarelosti potraživanja koji je istaklo Vojno pravobranilaštvo koje, u skladu sa Zakonom o odbrani, zastupa samo Ministarstvo odbrane i Vojsku Srbije kad imaju položaj stranke ili umešača o čijim pravima i obavezama se odlučuje u tim postupcima u pogledu sredstava imovine koju oni koriste. Imajući u vidu da je u ovom postupku tužena samo Republika Srbija (ne i neki njen organ), a da Republiku Srbiju zastupa Državno pravobranilaštvo koje taj prigovor nije istaklo, prvostepeni sud nije cenio istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, već je kao osnovan, usvojilo tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu, s obzirom da je u ovoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta a da je, prema oceni drugostepenog suda, u postupku pred prvostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP. Odlučujući o tužbenom zahtevu, drugostepeni sud je pak smatrao da je tužena istakla prigovor zastarelosti, da je osnov tužiočevog potraživanja naknada štete pa je, s obzirom na datume izvršenih uplata (24.06.2014. i 30.12.2014. godine) i podnošenja tužbe (20.02.2019. godine), zaključio da je protekao trogodišnji rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i odbio tužbeni zahtev.

Vrhovni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, jer je drugostepeni sud, kada je ocenio osnovanim prigovor zastarelosti i zbog toga odbio tužbeni zahtev, pogrešno primenio materijalno pravo iz Zakona o obligacionim odnosima kojim su uređeni izvori nastanka obaveza, od čega zavisi pravni osnov predmetnog potraživanja i vreme potrebno za nastupanje zastarelosti.

Zakonom o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 61/05, 62/06, 5/09, 52/11, 101/11, 47/13, 108/13, 57/14, 68/14, 112/15, 113/17, 95/18, 86/19, 153/20, 44/21, 118/21, 138/22, 92/23, 94/24) je propisano da je poslodavac obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene i dužan je da ove doprinose obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja, pri čemu doprinos za penzijsko i invalidsko osiguranje obuhvata i dodatni doprinos za staž osiguranja koji se računa sa uvećanim trajanjem u skladu sa zakonom (član 51. st. 1. i 2. u vezi s članom 3). Ista obaveza poslodavca proizlazila je i iz odredaba čl.40. i 68. stav 2. ranije važećeg Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 1/90).

Zakonom o obligacionim odnosima – ZOO je propisano da ko za drugog učini kakav izdatak ili nešto drugo što je ovaj po zakonu bio dužan učiniti, ima pravo zahtevati naknadu od njega (član 218). Prema odredbama člana 360. istog zakona, zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze (stav 1); zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (stav 2); pri čemu se sud ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao (stav 3); zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1); a nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362). Potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti (član 371).

U konkretnom slučaju osnov tužbenog zahteva je izdatak za drugoga, a ne naknada štete, kako je to pogrešno zaključio drugostepeni sud. Tužilac je zahtevao da mu tužena Republika Srbija (koja jedina ima svojstvo pravnog lica u smislu člana 5. u vezi s članom 1. Zakona o državnoj upravi, a ne i njeni organi, čije nazive tužilac ni nije označio uz tuženu) naknadi izdatak koji je on učinio umesto svog ranijeg poslodavca. Tužiočev poslodavac (Republički štab teritorijalne odbrane) bio je u sastavu oružanih snaga bivše savezne države SFRJ, čiji je pravni sledbenik tužena Republika Srbija, na osnovu člana 60. stav 4. Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora i Odluke Narodne skupštine Republike Srbije od 05.06.2006. godine (“Službeni glasnik RS”, br.48/06), u vezi s članom 123. Ustava SRJ (“Službeni list SRJ”, br. 1/92, 34/92 - Amandman I, br. 29/00 - Amandmani II-IX) i članom 15. tačka 16. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava SRJ (“Službeni glasnik SRJ”, br. 1/92, 53/92, 14/93, 24/94, 79/94, 61/95).

Obaveza tužene proizlazi iz čl. 218. ZOO i 51. st. 1. i 2. u vezi s članom 3. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje, a ostvarenju tužiočevog potraživanja ne može štetiti to što novodonetim propisima nije određeno telo koje preuzima prava i obaveze štaba teritorijalne odbrane koja je, na osnovu člana 5. Zakona o odbrani (“Službeni glasnik RS”, br. 45/91, 58/91, 53/93, 67/93 48/94), funkcionisala kao organizacioni deo oružanih snaga Republike Srbije do stupanja na snagu Zakona o Vojsci Jugoslavije (“Službeni glasnik SRJ”, br. 43/94, ... 37/02, “Službeni glasnik RS”, br. 7/05 i 44/05). U konkretnom slučaju tužbeni zahtev odnosi se na potraživanje naknade za izdatak učinjen za tuženu državu, pravnog sledbenika tužiočevog poslodavca, koji je tužena po zakonu bila dužna da učini. Reč je o posebnoj vrsti sticanja bez osnova, a takvo potraživanje zastareva u roku od deset godina. Kako je zastarelost počela da teče prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, odnosno 20.06.2014. godine za potraživanje od 109.819,45 dinara i 29.12.2014. godine za izdatak od 54.827,00 dinara, a tužba je podneta 20.02.2019. godine, desetogodišnji rok za zastarelost nije istekao, te je prigovor zastarelosti neosnovan, a tužbeni zahtev osnovan.

Prilikom ocene osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja, ovaj sud je imao u vidu da je u ovom postupku, s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, Vojno pravobranilaštvo ovlašćeni zastupnik tužene Republike Srbije i da je upravo to pravobranilaštvo i istaklo prigovor zastarelosti u ime tužene. Naime, prema Zakonu o pravobranilaštvu („Službeni glasnik RS“, br. 55/14), Državno pravobranilaštvo je zastupnik Republike Srbije u pravnim postupcima pred sudovima kada Republika Srbija ima položaj stranke ili umešača o čijim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku (član 11. stav 1), a u postupcima koji za predmet imaju prava i obaveze Republike Srbije u vezi s poslovima iz nadležnosti Ministarstva odbrane i posebnih organizacija u sastavu Ministarstva odbrane zastupnik Republike Srbije je organizaciona jedinica Ministarstva odbrane koja obavlja poslove zastupanja po generalnom punomoćju izdatom od strane Republičkog javnog pravobranioca, do donošenja posebnog zakona (član 54. stav 5), odnosno Vojno pravobranilaštvo, na osnovu čl. 107a do 107đ docnije donetog Zakona o izmenama i dopunama Zakona o odbrani („Službeni glasnik RS“, br. 10 od 29.01.2015. godine).

S obzirom na izloženo, ovaj sud je doneo odluku kao u izreci, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

O troškovima celog postupka odlučeno je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa čl. 153. i 154. ZPP, Taksenom i Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tužiocu je, u okviru stavljenog zahteva, dosuđena naknada troškova od 138.151,00 dinar, od čega: 6.000,00 dinara za sastav tužbe, po 7.500,00 dinara za pristup na tri održana ročišta, po 13.093,00 dinara za sudsku taksu na tužbu i prvostepenu presudu, 18.000,00 dinara za sastav revizije, 26.186,00 dinara za taksu na reviziju i 39.279,00 dinara za taksu na revizijsku presudu.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković