U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac, članova veća, u parnici tužioca N.P. iz K., čiji je punomoćnik M.K., advokat iz K., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Uprava za vanredne situacije u Kragujevcu, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo, Odeljenje u Kragujevcu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4376/14 od 30.10.2014. godine, u sednici održanoj 20.11.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužene i PREINAČUJU SE presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 2702/13 od 12.03.2014. godine, u stavu I izreke i presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4376/14 od 30.10.2014. godine, u stavu prvom izreke, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu isplati razliku naknade plate za vreme korišćenja godišnjeg odmora za period od 12.05.2008. godine do 12.05.2011. godine i plaćenog odsustva za februar 2009. godine i novembar 2010. godine, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 br. 2702/2013 od 12.03.2014. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete zbog neisplaćenog dela naknade zarade za vreme korišćenja godišnjeg odmora (za period od 12.05.2008. do 12.05.2011. godine) i na ime plaćenog odsustva (za februar 2009. i novembar 2010. godine) isplati iznose bliže označene u izreci sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom po dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka od 39.812,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.03.2014. godine.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 4376/14 od 30.10.2014. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P1 2702/13 od 12.03.2014. godine, u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o parničnim troškovima i predmet u ukinutom delu vraćen Osnovnom sudu u Kragujevcu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, zakonski zastupnik tužene je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i potrebe ujednačavanja sudske prakse, sa pozivom na odredbu člana 404. sada važećeg Zakona o parničnom postupku, koja odgovara odredbi člana 395. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09).

Rešenjem R1 190/15 od 25.06.2015. godine Apelacioni sud u Kragujevcu je predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da postoji potreba ujednačavanja sudske prakse u smislu člana 395. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04, 111/09), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11).

Odlučujući o reviziji tužene u smislu člana 399. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu zaposlenom kod tužene, nije isplaćivana naknada za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 12.05.2008. do 12.05.2011. godine i plaćeno odsustvo za februar 2009. i novembar 2010. godine, u punom iznosu, već umanjena za 10% u odnosu na zaradu u periodu kada je radio. Visina razlike zarade za sporni period utvrđena je putem nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke. Prvostepenom presudom tužena je obavezana da tužiocu isplati razliku plate za sporne periode, jer tužiocu pripada pravo na naknadu plate za vreme korišćenja godišnjeg odmora i plaćenog odsustva u istom iznosu kao da je radio, u smislu člana 32. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika. Pobijanom drugostepenom presudom potvrđen je ovaj deo prvostepene presude.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužene ukazuje da je u pobijanim nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Prema članu 146. stav 1. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br. 101/05, 63/09) koji je važio u spornom periodu, policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu unutrašnjih poslova imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice, koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenog posla. Visinu koeficijenta iz stava 1. ovog člana utvrđuje ministar aktom o platama zaposlenih, uz saglasnost Vlade (član 146. stav 3. Zakona). Zbog posebnih uslova rada, opasnosti za život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode posla, rada na dan praznika koji je neradan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, članom 147. stav 1. ovog zakona propisano je da se zaposlenima u ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50% nominalno veći od koeficijenta za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 146. stav 3. Zakona o policiji, ministar je 26.06.2006. godine doneo Pravilnik o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, kojim je utvrđena visina koeficijenata iz čl. 146. stav 1. i 147. stav 1. ovog zakona. Međutim, prema članu 9. stav 1. tog pravilnika, zaposlenima u MUP-u pripada i stimulativna naknada u visini od 10% na platu za vreme provedeno na radu, kao i u toku privremene nesposobnosti prouzrokovane povredom koja je nastupila u vršenju ili povodom vršenja službe. Prema stavu 2. ovog člana, pravo zaposlenih na stimulativnu naknadu isključeno je za vreme odsustva sa rada koja nisu obuhvaćena stavom 1. ovog člana, kao i u slučaju isključenja zaposlenog iz službe, za vreme dok traje isključenje.

Pravilnik o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova iz 2006. godine pravi razliku između koeficijenata (osnovnog i dodatnog) i stimulativne naknade predviđene članom 9. tog pravilnika, koja predstavlja poseban vid naknade na koju zaposleni imaju pravo samo za vreme provedeno na radu i za vreme privremene sprečenosti za rad prouzrokovane povredom u vršenju ili povodom vršenja službe. U ostalim slučajevima odsustva sa rada, gde spada i period korišćenja godišnjeg odmora i plaćeno odsustvo, zaposlenima ne pripada pravo na ovu naknadu, pa je stoga tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike zarade u spornom periodu neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu da je članom 32. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika predviđeno pravo na naknadu za vreme godišnjeg odmora i plaćenog odsustva, obračunato u istom iznosu kao i da je zaposleni radio, ali u konkretnom slučaju nema mesta primeni navedene odredbe.

Budući da se zaposlenima kod tužene plata obračunava primenom koeficijenata propisanih Pravilnikom o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova, koji je bio donet u sprovođenju Zakona o policiji važećeg u spornom periodu, proizilazi da ovaj pravilnik ne predstavlja podzakonski akt u odnosu na Zakon o platama državnih službenika i nameštenika, kako je to navedeno u nižestepenim presudama, pa nema mesta primeni ovog zakona, prilikom obračuna naknade plate tužiocu za vreme odsustva sa rada – korišćenja godišnjeg odmora i plaćenog odsustva.

S obzirom na navedeno, i da je članom 9. stav 2. ovog pravilnika isključeno pravo zaposlenih u MUP-u na stimulativnu naknadu od 10% za vreme korišćenja godišnjeg odmora, tužiocu ne pripada tražena razlika zarade, pa je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 407. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Predrag Trifunović,s.r.