Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1488/14 od 04.06.2014. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, delu trećeg stava izreke i to za dosuđenu naknadu štete na ime neisplaćene zarade za period od aprila 1996. godine do decembra 1996. godine u iznosima i sa kamatom označenim u izreci presude, zatim za dosuđenu naknadu štete na ime neisplaćene zarade za period od avgusta 1998. godine do decembra 2004. godine u iznosima i sa kamatom označenim u stavu trećem izreke i na ime neisplaćene zarade za period od marta 2007. godine do aprila 2012. godine u iznosima i sa kamatom označenim u trećem stavu izreke presude. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava trećeg u pogledu dosuđene naknade štete zbog neisplaćene zarade na način bliže određen tim stavom izreke. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka po žalbi plati 52.578,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 399. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz tačke 12. navedenog člana, na koju se revizijom ukazuje, jer je pobijana presuda jasna, razumljiva, neprotivrečna izvedenim dokazima i može se sa sigurnošću ispitati. Drugostepeni sud je ocenio relevantne žalbene navode i pred tim sudom nije počinjena povreda postupka iz člana 372. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u disciplinskom postupku koji je tuženi sproveo protiv tužioca, Disciplinska komisija je 23.02.1996. godine donela odluku br. 5930 kojom je tužilac, na radnom mestu ložača, oglašen krivim što je dana 05.02.1996. godine propustio da obavesti neposrednog ili nekog drugog rukovodioca da nema dovoljno goriva neophodnog za rad kotlarnice, što je imalo za posledicu prestanak rada kompletnog sistema za grejanje, čime je učinio težu povredu radne obaveze predviđenu članom 57. tačka 5. i 17. i članom 60. tačka 4. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog. Protiv ove odluke tužilac je izjavio prigovor. Odlukom Upravnog odbora tuženog br. 839 od 03.04.1996. godine odbijen je prigovor tužioca. Dana 05.02.1996. godine u 13.00 sati kotlarnica je prestala sa radom zbog nedostatka nafte, što se i ranije dešavalo, zato što tuženi nije imao dovoljno novčanih sredstava za kupovinu goriva. Tužilac je prethodnog dana u pisanoj formi – evidentiranjem u određenu knjigu, prijavio nedovoljnu količinu goriva, a posle prestanka rada kotlova pisani zahtev nije nađen, jer je iscepan. Posle gašenja kotlova tužilac i M.P. su otišli do agregata koji je udaljen 250-300 metara od kotlarnice da bi dogurali rezervne buriće od 200 litara nafte do agregata da ih napune i vrate nazad, koje gorivo su upotrebili za pokretanje rada kotlova, na koji način je kotlarnica pokrenuta, tako da nije bilo značajnog zastoja u grejanju, mada su kotlovi bili van funkcije dva sata. Zbog ovoga je tužilac 05.02.1996. godine ostao na poslu do 18.00 sati kada je otišao sa posla, a njegovo radno vreme je od 06.00 do 14.00 sati.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbe članova 63. do 76. merodavnog Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ br. 45/91 i 18/92) u vezi sa članom 57. tačka 5. i 17. i članom 60. tačka 4. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, kada su poništili sporne odluke od 23.02. i 03.04.1996. godine, kao nezakonite.

Odredbama članova 63. do 77. Zakona o radnim odnosima, propisane su disciplinske mere, disciplinski organi, disciplinski postupak i povrede radnih obaveza. Članom 67. stav 1. navedenog zakona propisane su teže povrede radne obaveze za koje se izriče mera prestanak radnog odnosa, a stavom 2. ovog člana propisano je da se mera prestanka radnog odnosa izriče i za druge teže povrede radnih obaveza utvrđene kolektivnim ugovorom. Kolektivnim ugovorom tuženog u članu 57. propisane su teže povrede radne obaveze, pored ostalog, tačkom 5 – propuštanje radnje čime se ometa proces rada ili upravljanja u zdravstvenoj ustanovi i tačkom 17 – neizvršavanje, neredovno ili neblagovremeno vršenje poslova odnosno radnih zadataka koji se odnose na bezbednost ustanove, radnika i korisnika usluga zdravstvene ustanove, dok su članom 60. stav 2. propisane teže povrede radne obaveze za koje se izriče mera prestanka radnog odnosa, pored ostalog, tačkom 4 – neizvršavanje i nesavesno, neblagovremeno i nemarno vršenje izvršavanje radnih radnih obaveza.

Spornim odlukama tuženi je tužiocu stavio na teret navedene povrede radne obaveze, međutim, nižestepeni sudovi su zaključili da ih tužilac nije učinio. Vrhovni kasacioni sud je našao da je pravilna ocena nižestepenih sudova. Naime, disciplinska odgovornost je odgovornost za povredu radne obaveze i po svojoj pravnoj prirodi je subjektivna, lična odgovornost, a za njeno postojanje nužni uslovi su radnja zaposlenog koja predstavlja biće povrede radne obaveze i krivica zaposlenog. Radnja zaposlenog može biti činjenje ili nečinjenje, a krivica je osnov disciplinske odgovornosti s tim što nije dovoljan svaki stepen krivice, već je potrebno da je zaposleni izvršio povredu radne obaveze namerno ili iz krajnje nepažnje. U konkretnom slučaju nema na strani tužioca radnje koja bi se mogla kvalifikovati kao povreda radne obaveze, pa samim tim ni njegove krivice. Nižestepeni sudovi su proveravajući istinitost činjeničnog opisa radnji iz spornih odluka, utvrdili da u radnjama tužioca nema elementa protivpravnosti, jer je tužilac u vršenju svojih poslova ložača postupao saglasno pravilima (blagovremeno je obavestio o nedostatku goriva, ugasio je kotlove da bi ih sačuvao od havarije, a zatim ih je pokrenuo gorivom iz burića), zbog čega nije učinio povrede radne obaveze koje su mu stavljene na teret, pa su nezakonite pobijane odluke od 28.02. i 03.04.1996. godine. Kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, pravilno je obavezan tuženi da ga vrati na rad i naknadi mu štetu u vidu izgubljene zarade u smislu člana 85. stav 1. Zakona o radnim odnosima. Osim navedenog, suprotno revizijskim navodima, pravilna je ocena drugostepenog suda o spornim pitanjima prekoračenja tužbenog zahteva i zastarelosti potraživanja. Naime, nije prekoračenje tužbenog zahteva okolnost da je tužilac naveo da traži novčane iznose zarade, a sudovi zaključili da ti novčani iznosi predstavljaju naknadu štete u vidu izgubljene zarade, niti je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja, jer je tužilac već u tužbi naveo da traži „sva izgubljena primanja po osnovu radnog odnosa“.

U odgovoru na reviziju tužilac je naveo da je revizija tuženog nedozvoljena, jer je podneta od neovlašćenog lica s obzirom na član 11. stav 2. Zakona o pravobranilaštvu. Vrhovni kasacioni sud je našao da je izneti navod neosnovan. Odredbom člana 11. stav 2. Zakona o pravobranilaštvu („Službeni glasnik RS“ br. 55/14) propisano je da državno pravobranilaštvo pred sudovima, arbitražama, organima uprave i drugim nadležnim organima zastupa državne organe i posebne organizacije koji nemaju svojstvo pravnog lica, državne organe i posebne organizacije koji imaju svojstvo pravnog lica, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije i javne ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, a čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta Republike Srbije, u pravnim postupcima u kojima ovi subjekti učestvuju kao stranke ili umešači o čijim imovinskim pravima i obavezama se odlučuje u tom postupku. Međutim, u ovom slučaju ova odredba se ne primenjuje, zato što je članom 57. stav 1. Zakona o pravobranilaštvu propisano da će Državno pravobranilaštvo najkasnije u roku šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona preuzeti predmete subjekata koje zastupa u skladu sa ovim zakonom, a koje nije zastupalo Republičko javno pravobranilaštvo prema Zakonu o javnom pravobranilaštvu. Kako je Zakon o pravobranilaštvu objavljen u „Službenom glasniku RS“ od 23.05.2014. godine, stupio je na snagu 31.05.2014. godine, a revizija u ovom postupku je izjavljena 06.08.2014. godine od punomoćnika – advokata R.G., kome je tuženi dao punomoćje, to je izjavljena od ovlašćenog lica, zato što je u vreme podnošenja revizije još tekao rok od šest mesci u smislu člana 57. stav 1. Zakona o pravobranilaštvu.

Na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u izreci presude.

                                                                                                   Predsednik veća - sudija

                                                                                                   Vesna Popović,s.r.