Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se paušalno ukazuje revizijom tužioca.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog od 1996. godine do 2017. godine, kada je penzionisan. Tužilac je dana 28.02.2013. godine pretrpeo povredu na radu kod tuženog i to tešku telesnu povredu u vidu otvorenih rana, presečenih tetiva i preloma drugog, trećeg, četvrtog i petog prsta desne šake. Tužilac je nosio imobilizaciju šest nedelja, a potom je upućen na rehabilitaciju, gde je proveo 35 dana. Prema nalazu specijaliste plastične i rekonstruktivne hirurgije, tužilac ima lokalne kontrakture prstiju od drugog do petog u PIP i DIP zglobovima, dok u predelu MCP zglobova ne može da formira pesnicu. Na osnovu nalaza veštaka sudske medicine utvrđeno je da nastali deformitet tužioca predstavlja naruženost srednjeg stepena, koji je lako uočljiv i vidljiv. Opisane promene kod tužioca izazivaju uznemiravajuća osećanja uz izbegavanje socijalnih komunikacija i aktivnosti koje se obavljaju sa obe ruke. Veštak sudske medicine neuropsihijatar izjasnio se da kod tužioca i dalje postoje opisane promene i da zbog toga i danas trpi duševne bolove usled naruženosti. Na osnovu nalaza sudskog veštaka za neurohirurgiju utvrđeno je da je lečenje tužioca trajalo u periodu od 28.02.2013. godine do 10.12.2013. godine i da je nakon 12 meseci od povređivanja stanje kod tužioca definitivno i smatra se trajnim nakon 28.02.2014. godine. Tužilac je podneo tužbu dana 25.06.2020. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud obavezuje tuženog da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljenih duševnih bolova usled naruženosti, procenjujući visinu pravične naknade na iznos od 80.000,00 dinara. Prvostepeni sud je stanovišta da tužilac i danas trpi duševne bolove usled naruženosti, pa usled navedenog nije protekao rok iz člana 376. ZOO za potraživanje naknade prouzrokovane štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova na ime naruženosti.

Drugostepeni sud ne prihvata takav materijalnopravni zaključak prvostepenog suda i nasuprot prvostepenom sudu, nalazi da je potraživanje tužioca po osnovu naknade štete zastarelo. Polazeći od toga da potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećenik doznao za štetu ili za lice koje je štetu učinilo, u smislu odredbe člana 376. stav 1. ZOO, drugostepeni sud nalazi da je početak roka zastarelosti počeo da teče od dana kada je tužiočevo stanje postalo definitivno i smatralo se trajnim, a to je prema nalazu sudskog veštaka specijaliste neurohirurgije 28.02.2014. godine, odnosno 12 meseci nakon povređivanja. Kako je od tog trenutka do dana podnošenja tužbe 25.06.2020. godine protekao subjektivni rok od tri godine, kao i objektivni rok od pet godina iz člana 376. stav 2. ZOO drugostepeni sud nalazi da je tužiočevo potraživanje za naknadu štete zastarelo.

Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilno pravno stanovište drugostepenog suda.

Naknada prouzrokovane štete može se zahtevati u okviru subjektivnog roka od tri godine i u okviru objektivnog roka od pet godina. Subjektivni rok od tri godine računa se od dana kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, u skladu sa odredbom člana 376. stav 1. ZOO, dok potraživanje zastareva u svakom slučaju za pet godina od kada je šteta nastala, shodno stavu 2. iste odredbe. Pod saznanjem za štetu podrazumeva se i saznanje za njen obim i visinu. Kada je u pitanju potraživanje naknade prouzrokovane štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti relevantan momenat je kada je oštećeni postao svestan da dalje lečenje ne doprinosi smanjenju trajnih štenih posledica. To je momenat kada je oštećenom saopšteno da su posledice povređivanja postale trajne, bez obzira da li je lečenje dalje nastavljeno. Na osnovu nalaza veštaka sudske medicine i neurohirurgije utvrđeno je da je nakon 12 meseci od povređivanja stanje kod tužioca postalo definitivno i da se od tog momenta stanje smatra trajnim, odnosno nakon 28.02.2014. godine. Tužilac je do tog trenutka završio lečenje i terapiju i konstatovano je njegovo konačno stanje na osnovu nalaza specijalite klasične i rekonstruktivne hirurgije od 10.12.2013. godine. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tužilac u smislu odredbe člana 361. stav 1. ZOO od tog momenta imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, odnosno da traži naknadu prouzrokovane štete. Kako je od označenog datuma kada je stanje tužioca postalo trajno pa do podnošenja tužbe protekao subjektivni rok od tri godine, kao i objektivni rok od pet godina, sledi da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je potraživanje tužioca zastarelo.

Bez uticaja je revizijski navod tužioca da tužilac i danas trpi duševne bolove zbog naruženosti, izazvane pretrpljenom povredom na radu kod tuženog. Prema stanovištu revidenta, rok zastarelosti je trebalo računati od onog trenutka kada su prestali duševni bolovi izazvani naruženošću, što bi u konkretnom slučaju bilo nakon nalaza veštaka, sačinjenog u ovom postupku dana 16.09.2021. godine. Nasuprot revizijskim navodima, tužilac je svoje pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti mogao ostvarivati od trenutka kada je njegovo stanje postalo trajno, tačnije od saznanja da su posledice povređivanja postale trajne. Okolnost da tužilac i dan danas trpi duševne bolove zbog naružnosti, usled nastupanja tog deformiteta, nije od uticaja na tužiočevo pravo na naknadu štete. Naknada štete se može ostvariti u zakonom propisanim rokovima, a po proteku tih rokova zastareva. Stoga, protekom tih rokova nije se ugasilo samo pravo, već mogućnost da se to pravo ostvari prinudnim putem. U suprotnom, ne bi postojalo nikakvo vremensko ograničenje u kom bi poverilac mogao ostvarivati svoje pravo da zahteva ispunjenje obaveze. Institut zastarelosti upravo to onemogućava, predviđajući vreme u okviru koga se može pravnim putem zaštiti pravo, kao i od kog momenta zastarelost počinje da teče.

Stoga, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje iznete revizijske navode tužioca neosnovnim.

U skladu sa iznetim, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tužioca kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić