Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09), na čiju primenu upućuje član 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, na koju se u reviziji ukazuje, jer su nižestepeni sudovi o svim odlučnim činjenicama, relevantnim za pravilnu odluku u ovoj parnici, naveli dovoljne, jasne i potpune razloge koji su saglasni sa izvedenim dokazima, a nema ni drugih nedostataka zbog kojih se pobijana presuda ne bi mogla ispitati.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tužene bio u radnom odnosu na neodređeno vreme na poslovima policajca u činu mlađeg vodnika I klase. Protiv tužioca je 10.10.2002. godine pokrenut disciplinski postupak na zahtev načelnika SUP Valjevo zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo falsifikovanja javne isprave iz člana 233. stav 1. KZ RS, na taj način što je u junu 2002. godine nabavio lažne isprave i to uverenje i diplomu o stečenom višem obrazovanju na Višoj poslovnoj školi u Beogradu i iste upotrebio kao prave, jer ih je 03.07.2002. godine priložio uz zahtev za raspoređivanje na radno mesto sa šestim stepenom stručne spreme, koji je uputio načelniku SUP Valjevo u nameri da za sebe ostvari ličnu korist, čime je učinio teže povrede radne obaveze i dužnosti iz člana 50. stav 1. tačka 7. i 13. Zakona o unutrašnjim poslovima. Presudom Disciplinskog suda tužene br. 116-58/02 od 18.12.2002. godine utvrđeno je da je tužilac izvršio navedene teže povrede radnih obaveza i dužnosti i izrečena mu je mera prestanak radnog odnosa. Protiv ove odluke tužilac je podneo žalbu u kojoj je izričito zahtevao da bude pozvan na sednicu veća Višeg disciplinskog suda. Presudom Višeg disciplinskog suda tužene br. 116-5/2003 od 21.01.2003. godine žalba tužioca je odbijena i prvostepena odluka potvrđena. Tužilac nije pozvan na sednicu Višeg disciplinskog suda kada se odlučivalo o njegovoj žalbi. Nesporno je da ne postoji dokaz da je tužilac na sednicu pozvan telegramom br. 8496 od 20.01.2003. godine, odnosno ne postoji dokaz da mu je taj telegram uručen.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su nezakonite presude Disciplinskog suda od 18.12.2002. godine i Višeg disciplinskog suda od 21.01.2003. godine, zbog čega je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, pa je obavezana tužena da tužioca vrati na rad.

Zakon o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik RS“ br. 44/91...8/2001), koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanih odluka, u članu 50. tačka 7) propisuje da pored težih povreda utvrđenih zakonom za zaposlene u državnim organima, težom povredom radnih obaveza i dužnosti smatra se ponašanje koje šteti ugledu službe ili narušava međuljudske odnose u Ministarstvu unutrašnjih poslova, a tačkom 13) propisano je da se težom povredom radnih obaveza i dužnosti smatra svaka radnja koja predstavlja krivično delo izvršeno na radu ili u vezi sa radom. Članom 52. stav 1. tačka 3. istog zakona propisano je da se za težu povredu radnih obaveza i dužnosti izriče prestanak radnog odnosa, a članom 53. stav 1. da postupak utvrđivanja odgovornosti za teže povrede radnih obaveza i dužnosti sprovode disciplinski islednik, disciplinski tužilac i disciplinski sud, dok je stavom 3. propisano da odluke po žalbama na presude Disciplinskog suda donosi Viši disciplinski sud.

Uredbom o disciplinskoj odgovornosti u Ministarstvu unutrašnjih poslova („Službeni glasnik RS“ br. 71/92), koja je doneta na osnovu člana 58. Zakona o unutrašnjim poslovima, u članu 26. stav 1. propisano je da po prijemu žalbe i spisa predmeta veće Višeg disciplinskog suda može odlučiti da na sednicu pozove radnika protiv koga se vodi postupak, tužioca i nadležnog starešinu, a stavom 2. člana 26. propisano je da će veće Višeg disciplinskog suda obavezno pozvati radnika protiv koga se vodi disciplinski postupak ako je to u svojoj žalbi zahtevao.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tužene zato što u postupku utvrđivanja odgovornosti za težu povredu radne obaveze i dužnosti, prilikom odlučivanja o žalbi na presudu Disciplinskog suda, Viši disciplinski sud nije pozvao tužioca na sednicu veća, na kojoj je doneta drugostepena presuda. Veće Višeg disciplinskog suda je na osnovu člana 26. stav 2. Uredbe o disciplinskoj odgovornosti u Ministarstvu unutrašnjih poslova, bilo u obavezi da pozove tužioca na sednicu obzirom da je tužilac u svojoj žalbi to izričito zahtevao. Zbog ove povrede postupka, tužiocu nije omogućeno da pred drugostepenim disciplinskim organom iznese svoju odbranu, jer na sednicu na kojoj se odlučivalo o njegovoj žalbi, nije bio uredno pozvan, tako da mu je pravo na odbranu povređeno. Tužena je tokom postupka isticala da je tužilac bio pozvan na sednicu veća drugostepenog disciplinskog organa telegramom br. 8496 od 20.01.2003. godine. Međutim, ove navode tužena nije dokazala primenom pravila o teretu dokazivanja koje je propisano članom 223. Zakona o parničnom postupku, obzirom da u spisima disciplinskog predmeta nema dokaza da je tužilac uredno pozvan, odnosno nema dokaza da je tužiocu poziv dostavljen telegramom o čemu je drugostepeni diciplinski organ morao da vodi računa, jer je stavom 3. člana 26. navedene Uredbe propisano da nedolazak lica iz stav 1. i 2. ovog člana na sednicu veća, a koja su uredno pozvana, ne sprečava održavanje sednice. Dakle, nedolazak lica koja nisu uredno pozvana sprečava održavanje sednice, a u konkretnom slučaju tužilac nije bio uredno pozvan, a Viši disciplinski sud je ipak održao sednicu. Usled navedenog propusta u disciplinskom postupku u kome je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa, odluke donete u tom postupku su nezakonite i zato su poništene. Kako je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tužena je obavezana da tužioca vrati na rad.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom odlukom pogrešno primenjeno materijalno pravo. Ostalim revizijskim navodima se osporava ocena izvedenih dokaza i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, a to su razlozi zbog kojih revizija ne može da se izjavi, kako je to propisano članom 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.