Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1 3004/2023 od 17.01.2024. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu P1 1256/2022 od 04.04.2023. godine, u stavu prvom i trećem izreke i u tom delu žalbu tužene odbio kao neosnovanu. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u stavu drugom izreke, tako što je tužena obavezana da tužiocima na ime neisplaćenog dodatka na platu po osnovu pripravnosti isplati, u utuženom periodu, iznose, sa zakonskom zateznom kamatom, navedene u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu četvrtom izreke iste presude, tako što je tužena obavezana da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 554.674,45 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 457.800,00 dinara, počev od dana izvršnosti presude do isplate, dok je deo zahteva za naknadu troškova postupka preko navedenog do prvostepenom presudom dosuđenog ukupnog iznosa od 1.181.646,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na navedenu razliku, od dana izvršnosti presude do isplate, odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 67.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, dok su tužioci blagovremenu reviziju izjavili protiv rešenja o troškovima parničnog postupka sadržanog u toj presudi, takođe pozivajući se na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u preinačujućem delu u smislu odredbe člana 408., u vezi odredbe člana 403.stav 2.tačka 2. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 18/20), i odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da revizija tužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 1. istog Zakona, u postupku pred drugostepenim sudom, na koju tužena u reviziji neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su zaposleni kod tužene na poslovima radnog mesta ''...' u sedištu četvrtog odreda žandarmerije Niš. U utuženom periodu, od marta 2014. godine do februara 2017. godine boravili su na terenu u kopnenoj zoni bezbednosti. Saslušani svedoci, DD, komandant odreda do ....2015. godine i ĐĐ, komandir čete u činu majora u periodu od ... 2014. godine do ... 2017. godine, su se u svojim iskazima izjasnili da je u spornom periodu postojao usmeni nalog za pripravnost tužilaca. Tužena je tužiocima obračunavala i isplaćivala samo rad za osmočasovno radno vreme iako su oni, nakon obavljenog zadatka bili u obavezi da u preostalom vremenskom periodu, mimo radnog vremena, budu u stanju stalnog potrebnog stepena spremnosti i dostupnosti koji omogućava pravovremenu intervenciju, radnju ili drugu aktivnost u cilju otpočinjanja obavljanja ili završetka posla, ukoliko se za isto ukaže potreba, u kom smislu su se nalazili u stanju pripravnosti.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilaca za isplatu neisplaćenog dodatka na platu po osnovu stanja pripravnosti odbio, u smislu odredbe člana 187.stav 1.tačka 4. Zakona o policiji i člana 7. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike, nalazeći da se ne može smatrati da su tužioci, u utuženom periodu, bili u stanju pripravnosti za koji im pripada dodatak na platu, jer ne postoji pisani nalog rukovodioca, niti dokaz da su tužioci, po posebnom rasporedu rada, u utuženom periodu, bili vanredno angažovani, odnosno da su se nalazili u stanju pripravnosti.

Drugostepeni sud je, pobijanim (preinačujućim) delom svoje presude, preinačio prvostepenu presudu, tako što je tuženu obavezao da tužiocima isplati neisplaćeni dodatak na platu po osnovu pripravnosti, u utuženom periodu, na osnovu odredbe člana 147.a) stav 1. tačka 5. podtačka 4.) Zakona o policiji, odredbe člana 28. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika, imajući u vidu nespornu činjenicu da su tužioci, po nalogu poslodavca, boravili u kopnenoj zoni bezbednosti, gde su konstatno imali obavezu da budu u stanju spremnosti, tj.borbene gotovosti, pošto su se nalazili na izvršenju posebnog zadatka obezbeđivanja i održavanja mira na prostoru kopnene zone bezbednosti duž administrativne linije sa Kosovom i Metohijom, a tužena im nije vrednovala pripravnost, niti je vršila isplatu dodatka na platu po tom osnovu.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 147.a) stav 1. tačka 5. podtačka 4. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ br. 101/05 ... 92/2011), propisano je da zaposleni ima pravo na dodatak na platu: za dodatno opterećenje na radu, za dežurstvo van radnog vremena (pripravnost) - 10% od osnovne plate. Na osnovu odredbe člana 37.istog Zakona, policijskom službeniku zbog otežanih uslova rada, prirode poslove i odgovornosti za obavljanje poslova, staž osiguranja računa se u uvećanom trajanju, u skladu sa posebnim zakonom. Otežanim uslovima rada, u smislu ovog Zakona, smatraju se: 1) povećana opasnost za život i zdravlje; 2) obavljanje poslova duže od utvrđenog radnog vremena usled nepredvidivih zadataka; 3) neredovnost u radu, odnosno rad u nepravilnim vremenskim ciklusima i slično; 4) rad za državne praznike i u neradne dane; 5) pripravnost (na radnom ili drugom radnom mestu ili u stanu, prema nalogu nadređenog policijskog službenika) i slični vidovi aktivnog i pasivnog dežurstva.

Prema odredbi člana 28. Zakon o platama državnih službenika i nameštenika (''Službeni glasnik RS'', br. 62/2006...94/2014), državni službenik koji van radnog vremena mora da bude dostupan (u pripravnosti) da bi ako ustreba izvršio neki posao svog radnog mesta ima pravo na dodatak na pripravnost.

Posebnim kolektivnim ugovorom za policijske službenike (''Službeni glasnik RS'', br. 22/2015 stupio na snagu 07.03.2015. godine), predviđeno je da policijski službenik je u obavezi stalne pripravnosti kada okolnosti posla i zadatka to zahtevaju. Pripravnost podrazumeva obavezu policijskog službenika da se, po pisanom nalogu rukovodioca nalazi u stanju stalnog potrebnog stepena spremnosti koja omogućava da se policijski službenik odazove na poziv poslodavca i stavi na raspolaganje na mestu rada na drugom mestu koje odredi poslodavac ili preduzme intervenciju, radnju, kontakt ili sličnu aktivnost po nalogu poslodavca. Vreme efektivnog rada po pozivu računa se kao prekovremeni rad.

Zakon o policiji koji je stupio na snagu 28. januara 2016. godine (''Službeni glasnik RS'', br. 6/2016) u odredbi člana 154. propisuje da je policijski službenik dužan u obavljanju policijskih poslova da radi po posebnom rasporedu rada (dnevnom ili nedeljnom) koji određuje neposredni rukovodilac. Neposredni rukovodilac iz stava 1. ovog člana zakona dužan je da obavesti policijskog službenika o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena najmanje 24 sata pre promene rasporeda radnog vremena (stav 2.). Poseban raspored rada, u smislu stava 1. ovog člana Zakona, podrazumeva, između ostalog, pod tačkom 7. i pripravnost za rad. Na osnovu odredbe člana 156. istog Zakona, policijski službenik je u obavezi pripravnosti kada okolnosti posla i zadatak to zahtevaju, pri čemu pripravnost, u smislu tog Zakona, podrazumeva stanje spremnosti odaziva na poziv neposrednog rukovodioca ili lica ovlašćenog za dolazak na rad, a policijski službenik ostvaruje pravo na uvećanu platu za pripravnost za svaki sat pripravnosti u visini od 10% vrednosti radnog sata osnovne plate.

U konkretnom slučaju, tužioci su, u utuženom periodu, bili radno angažovani u smislu pripravnosti za koju je postojala usmena naredba njihovih neposrednih rukovodilaca, pa im pripada pravo na dodatak na platu po osnovu pripravnosti. Pripravnost, kao poseban oblik rada van radnog vremena podrazumeva da zaposleni mora biti stalno dostupan da bi, ako nastane potreba, izvršio neku neodložnu intervenciju, a što u znatnoj meri ograničava njegovu slobodu kretanja, zbog čega zaposlenom pripada zakonom propisana naknada, jer on može u svakom momentu biti pozvan na rad. Tužioci su dokazali da su u utuženom periodu bili u stanju pripravnosti po osnovu usmenih naredbi svojih neposrednih rukovodilaca, a tužena, koja tu činjenicu osporava, bila je dužna da dokaže postojanje posebnog rasporeda pripravnosti za rad, u utuženom periodu, kojim tužioci eventualno nisu obuhvaćeni, međutim, tužena tu činjenicu nije dokazala. Zbog toga tužena neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse, kao ni novo tumačenje prava, pa nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnim revizijama tužilaca i tužene.

Predmet tražene pravne zaštite po reviziji tužene je naknada štete tužiocima po osnovu neisplaćenih dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada noću i rada na praznik. Pobijana odluka, kojom je tužbeni zahtev tužilaca usvojen doneta je primenom odredbe člana 146. stav 1. i 187. Zakona o policiji (''Službeni glasnik RS'', br. 101/2005 ... 6/2016), Posebnog kolektivnog ugovora za policijske službenike (''Službeni glasnik RS'', br. 22/2015 .. 70/2015), i ne odstupa od sudske prakse u predmetima sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovom predmetu, imajući u vidu da je tuženi poslodavac u obavezi da neposredno primenjuje Poseban kolektivni ugovor važeći u spornom periodu, donet u skladu sa zakonom.

Predmet tražene pravne zaštite po reviziji tužilaca je odluka o troškovima parničnog postupka koju sud donosi na osnovu uspeha parničnih stranaka i preduzetih radnji u postupku u svakom konkretnom predmetu, pa s tim u vezi nema uslova za ujednačavanje sudske prakse.

Na osnovu odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužilaca i tužene, izjavljenih protiv potvrđujućeg dela pravnosnažne presude i odluke o troškovima sadržane u njoj, primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku i utvrdio da su obe revizije nedozvoljene.

Odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je revizija dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U svim drugim slučajevima, u parnicama iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se na osnovu odredbe člana 403. stav 3. istog Zakona, u zavisnosti od vrednosti predmeta spora pobijanog dela.

Tužbu radi naknade štete tužioci su, kao formalni suparničari u smislu odredbe člana 205. Zakona o parničnom postupku, podneli 27.06.2016. godine, a vrednost predmeta spora najvišeg zahteva je 455.565,20 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da je ovo imovinskopravni spor u kom vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije dozvoljena, na osnovu odredbe člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužilaca nije dozvoljena na osnovu odredbe člana 28. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (stav 1.), dok se kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i parnični troškovi ne uzimaju se u obzir ako ne čine glavni zahtev (stav 2.).

Imajući u vidu da tužioci revizijom pobijaju odluku o troškovima postupka koje ne predstavlja rešenje protiv kog revizija može da se izjavi, u smislu odredbe člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku, to revizija izjavljena protiv ove vrste odluke nije dozvoljena. Preinačenje odluke o troškovima postupka reviziju ne čini dozvoljenom ni prema odredbi člana 403. stav 2. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, jer je preinačena odluka o troškovima a ne o glavnom zahtevu stranaka.

Na osnovu člana 413., u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković