U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca D.J. iz K., čiji je punomoćnik G.P., advokat iz M., protiv tuženog JP „Srbijašume“ iz Beograda, radi poništaja odluka i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2548/14 od 13.08.2014. godine, u sednici održanoj 23.09.2015. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2548/14 od 13.08.2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2992/14 od 22.04.2014. godine, stavom prvim izreke, nije dozvoljeno preinačenje tužbe podneskom od 13.12.1994. godine; stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud poništi odluke direktora tuženog JP „Srbijašume“, Šumsko gazdinstvo „Beograd“ sa sedištem u Beogradu, o prestanku radnog odnosa tužiocu D.J., šumaru, broj 111 od 13.01.1994. godine i broj 111/1 od 17.01.1994. godine, kao i odluka Komisije za zaštitu prava radnika tuženog preduzeća broj 2168/1 od 09.09.1994. godine, kao nezakonite, te da se naloži tuženom da tužioca vrati na radno mesto šumara u Šumskoj upravi „Lipovica“; stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2548/14 od 13.08.2014 godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2992/10 od 22.04.2014. godine, u delu stava drugog izreke, pa su poništene kao nezakonite odluke direktora tuženog broj 111 od 13.01.1994. godine i broj 111/1 od 17.01.1994. godine samo u pogledu datuma prestanka radnog odnosa i u ovom delu odluka Komisije za zaštitu prava radnika broj 2148/1 od 09.09.1994. godine, pa je utvrđeno da je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog 09.09.1994. godine; stavom drugim izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2952/10 od 22.04.2014. godine u ostalom delu stava drugog izreke, u stavu prvom i stavu trećem izreke i u ovom delu žalba tužioca je odbijena kao neosnovana.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11 i 45/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a ni bitna povreda iz tačke 12. navedenog člana, na koju se revizijom ukazuje, jer pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati i sadrži razloge o bitnim činjenicama koje nisu protivrečne izvedenim dokazima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na neodređeno vreme i obavljao je poslove šumara. Rešenjem direktora tuženog broj 111 od 13.01.1994. godine, koje je ispravljeno odlukom broj 111/1 od 17.01.1994. godine, utvrđno je da tužiocu prestaje radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla preko pet radnih dana uzastopno do dana donošenja rešenja 13.01.1994. godine, a označeno je da radni odnos tužiocu prestaje 06.07.1993. godine. Prema obrazloženju ovih odluka, tužilac nije opravdao svoj izostanak sa posla posle 29.06.1993. godine i nije se pojavljivao na poslu do dana donošenja rešenja 13.01.1994. godine. Tužilac je protiv rešenja od 13.01.1994. godine i odluke od 17.01.1994. godine, izjavio prigovore koji su odlukom Komisije za zaštitu prava radnika 09.09.1994. godine odbijeni kao neosnovani i prvostepene odluke su potvrđene. U periodu od 01.06.1993. godine do 28.06.1993. godine, tužilac je koristio godišnji odmor, sa obavezom da se javi na rad 29.06.1993. godine. Međutim, tužilac se nije javio na rad, ali se u zdravstvenoj ustanovi - ambulanti „Petar Drapšin“ u sastavu Instituta za rehabilitaciju u kojoj nije imao zdravstveni karton, 01.07.1993. godine javio lekaru i izdat mu je uput za specijalistički pregled, ali u protokol nije bila upisana dijagnoza, niti je bilo upisano da je tužilac otvorio bolovanje. Prema izveštaju o privremenoj sprečenosti za rad od 23.09.1993. godine, overenim faksimilom i svojeručnim potpisom lekara P.N., koji je radio u navedenoj ustanovi kao lekar opšte prakse, tužilac je bio sprečen za rad od 01.07.1993. do 30.07.1993. godine. Prema podacima iz protokola, tužilac se javio na kontrolni pregled 24.09.1993. godine, ali bez upisanih podataka o dijagnozi i činjenici da je tužiocu otvoreno bolovanje. Tužilac se, po iskorišćenom godišnjem odmoru nije javio na rad 29.06.1993. godine, nije dolazio na posao do donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa 13.01.1994. godine, niti je tuženog obavestio o razlozima svog izostanka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan zahtev tužioca za poništaj odluka o prestanku radnog odnosa i vraćanje na rad.

Zakonom o radnim odnosima („Sl. glasnik RS“, broj 51/91...67/93), koji je bio na snazi u vreme donošenja pobijanih odluka, članom 87. stav 1. tačka 7. bilo je propisano da radniku prestaje radni odnos bez njegove saglasnosti ako je neopravdano izostao sa posla pet radnih dana uzastopno.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je nastao osnov za prestanak radnog odnosa tužiocu, jer je neopravdano odsustvovao sa posla više od pet radnih dana uzastopno. Naime, neopravdano odsustvo je nesumnjivo trajalo od 01.08.1993. godine sve do 13.01.1994. godine, kada je doneto pobijano rešenje. U tom višemesečnom periodu tužilac je očigledno ispoljio svest o nedopustivosti takvog ponašanja, koje se ogleda u tome što niti je dolazio na rad, niti se poslodavcu javio da je zbog određenih razloga sprečen da radi. Pravilno je drugostepeni sud ocenio okolnosti u pogledu javljanja tužioca lekaru zaključivši da i kad se uzme u obzir da je lekarskim izveštajem opravdao odsustvo u julu 1993. godine to nije od odlučujućeg značaja, zato što i dalje ostaje dug period neopravdanog odsustva - od 01.08.1993. godine do 13.01.1994. godine Stoga je tuženi ceneći sve ove okolnosti imao osnova da donese rešenje o prestanku radnog odnosa koje je potvrđeno od strane drugostepenog organa, donošenjem odluke kojim je prigovor tužioca odbijen kao neosnovan. Takođe, pravilno je drugostepeni sud u pobijanoj odluci utvrdio datum prestanka radnog odnosa tužiocu - 09.09.1994. godine, obzirom da je tog dana doneta odluka Komisije za zaštitu prava radnika o prigovorima tužioca koji su izjavljeni protiv prvostepenog rešenja od 13.01.1994. godine i odluke od 17.01.1994. godine. Kako je danom donošenja odluke o prigovorima, a na osnovu odredbe člana 100. Zakona o radnim odnosima, prvostepeno rešenje kojim je odlučeno o radno-pravnom statusu tužioca postalo konačno, tužiocu je prestao radni odnos 09.09.1994. godine. Saglasno navedenom, bili su ispunjeni uslovi iz citirane odredbe člana 87. stav 2. tačka 7. Zakona o radnim odnosima u pogledu trajanja i neopravdanosti odsustva tužioca i tuženi je doneo zakonitu odluku o prestanku radnog odnosa. Na zakonitost pobijane odluke ne utiče to što je prvostepeni sud u svojoj odluci naveo odredbe člana 108. i 113. Zakona o radnim odnosima („Sl. glasnik RS“ br. 55/96) koji se ne primenjuje u ovom slučaju, obzirom da je u spornim odlukama jasno naveden član 87. stav 2. tačka 7. Zakona o radnim odnosima („Sl. glasnik RS“, broj 51/91...67/93), koji se primenjuje u ovoj pravnoj stvari, a koji predstavlja samostalan razlog zbog koga radniku prestaje radni odnos bez njegove saglasnosti. Osim toga, pravilan je zaključak drugostepenog suda da eventualni propust nadležnog organa da pre donošenja odluke o prigovoru radnika zatraži mišljenje sindikata, u smislu člana 96. Zakona o radnim odnosima, nije povreda postupka koja bi u konkretnom slučaju, bila od uticaja na zakonitost odluke o prestanku radnog odnosa.

Stoga su neosnovani revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ostalim revizijskim navodima pobija se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega revizija ne može da se izjavi u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale revizijske navode, ali ih nije posebno obrazlagao obzirom da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.