Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Ljubinka Krstić, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1968/15 od 09.02.2016. godine, u sednici održanoj 13.07.2017. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1968/15 od 09.02.2016. godine i presuda Osnovnog suda u Paraćinu P1 183/14 od 03.02.2015. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu P1 183/14 od 03.02.2015. godine, stavom prvim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se poništi kao nezakonito rešenje generalnog direktora tuženog broj ... od 27.06.2012. godine, na osnovu koga je tužilji raspoređenoj na radnom mestu radnik u proizvodnji otkazan ugovor o radu iz osnova viška zaposlenih nastalog iz osnova uvođenja kod tuženog organizacionih i ekonomskih promena, te bitnog smanjenja obima poslovanja, a radni odnos joj je prestao sa 02.07.2012. godine. Stavom drugim izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 1968/15 od 09.02.2016. godine, odbijena je žalba tužilje i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U ovom postupku tužilja je tražila da se poništi rešenje o otkazu ugovora o radu br. ... od 27.06.2012. godine koje je doneto na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu i u kome je navedeno da se tužilji, na poslovima radnik u proizvodnji, otkazuje ugovor o radu kao višku zaposlenih.

Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je tužilji zakonito otkazan ugovor o radu na osnovu člana 179. tačka 9. Zakona o radu u vezi sa članovima 92. i 93. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost poljoprivrede, prehrambene, duvanske industrije i vodoprivrede.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo, zbog čega je nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbom člana 92. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost poljoprivrede, prehrambene, duvanske industrije i vodoprivrede („Službeni glasnik RS“ br. 11/11, 14/11, 50/11), propisano je da se određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vrši primenom sledećih kriterijuma, po redosledu utvrđenom ovim kolektivnim ugovorom: 1. osnovni kriterijum: rezultati rada zaposlenog; 2. dopunski kriterijum: socijalno-ekonomski položaj zaposlenog (stav 1); opštim aktom kod poslodavca, bliže se utvrđuju merila za određivanje viška zaposlenih u skladu sa kriterijumima iz prethodnog stava (stav 2).

Odredbom člana 93. navedenog Posebnog kolektivnog ugovora propisano je da se rezultati rada utvrđuju na osnovu ostvarenog učinka prema utvrđenim normativima i standardima rada u periodu od šest meseci pre donošenja programa, odnosno odluke o rešavanju viška zaposlenih (stav 1); ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada utvrđuju se na osnovu ocene direktora, odnosno lica ovlašćenog od strane poslodavca. Ocena se mora zasnivati na elementima: kvaliteta i kvantiteta rada, efikasnosti rada, samostalnosti u radu, odnosa prema zadacima i sredstvima rada, inovacije i drugo, a odnosi se na period od 6 meseci pre donošenja programa, odnosno odluke o rešavanju viška zaposlenih (stav 2).

Prema Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 12.01.2012. godine na poslovima radnik u proizvodnji utvrđeno je 200 izvršilaca, a izmenama ovog akta od 24.04.2012. godine taj broj je smanjen na 150 (u drugostepenoj presudi je pogrešno navedeno da je po aktu od 24.04.2012. godine utvrđeno 200 izvršilaca, a 150 po izmenama akta od 27.07.2012. godine). Tuženi je 26.06.2012. godine doneo Odluku o utvrđivanju viška zaposlenih u kojoj je navedeno da je u radnom odnosu ukupno 198 zaposlenih, od čega je osam višak, a od tih osam, višak je šest zaposlenih na poslovima radnik u proizvodnji, među njima tužilja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, kako je tužilja utvrđena za višak zaposlenih zbog smanjenja broja izvršilaca na poslovima radnik u proizvodnji (pored još pet zaposlenih na tim poslovima), to je tuženi bio dužan da u postupku utvrđivanja viška zaposlenih, primenom kriterijuma: rezultati rada iz člana 92. Posebnog kolektivnog ugovora, na način propisan članom 93. istog opšteg akta, odredi zaposlene za čijim radom je prestala potreba. Naime, rezultati rada kao kriterijum za utvrđivanje viška zaposlenih primenjuju se u situaciji kada je potrebno od više izvršilaca na jednom radnom mestu odrediti ko od njih predstavlja višak, zato što postoji konkurencija više zaposlenih za jedno radno mesto.

Prema stavu nižestepenih sudova tuženi je pravilno primenio odredbe člana 92. i 93. Posebnog kolektivnog ugovora, a što je utvrđeno u sudskom postupku iz iskaza svedoka VV, direktora Proizvodno-tehničkog sektora i GG, zakonskog zastupnika tuženog. Na osnovu ovih iskaza nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilja pravilno određena za višak na osnovu rezultata rada, jer je ocenu o njenim rezultatima rada VV usmeno saopštila GG u junu ili julu 2012. godine, koji je svoje mišljenje o rezultatima rada tužilje „spojio“ sa njenim, kako je navedeno na strani 14 prvostepene presude, dok je drugostepeni sud, takođe, našao za odlučujuće navode GG da su „u pitanju bile nijanse i da je svakako od tužilje bilo boljih radnika u pogledu ostvarivanja rezultata rada, te da je neko morao biti proglašen tehnološkim viškom.“

Vrhovni kasacioni sud je našao da je neprihvatljiv izloženi zaključak nižestepenih sudova o pravilnosti primene kriterijuma rezultati rada prilikom određivanja tužilje za zaposlenog koji je višak. Naime, u sudskom postupku u kome se ispituje zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu zbog prestanka potrebe za radom zaposlenog, sudovi ne utvrđuju rezultate rada zaposlenog, već ispituju pravilnost primene kriterijuma rezultati rada i s tim u vezi pravilnost utvrđenih rezultata rada u postupku kod poslodavca. U konkretnom slučaju rezultati rada kao kriterijum određivanja zaposlenih koji su višak, podrazumevali su ocenu rada svih zaposlenih na radnom mestu radnik u proizvodnji na kome je smanjen broj izvršilaca, ne samo onih koji su već određeni za višak, a nižestepeni sudovi nisu ni utvrdili činjenicu koliko je zaposlenih kod tuženog stvarno obavljalo poslove radnik u proizvodnji u vreme donošenja Odluke o utvrđivanju viška zaposlenih (26.06.2012. godine). Osim toga, nižestepeni sudovi se nisu izjasnili zašto nije bilo mesta primeni stava 1. člana 93. Posebnog kolektivnog ugovora i utvrđivanju rezultata rada na osnovu radnog učinka prema utvrđenim normativima i standardima rada u periodu od šest meseci pre donošenja odluke o rešavanju viška zaposlenih, u kom delu su potpuno zanemarili iskaz svedoka DD (ročište od 03.02.2015. godine) koja je šef proizvodnje od kraja 2008. godine i neposredni rukovodilac tužilje, a koja je navela da smenovođe upisuju dnevne učinke radnika, da postoje dnevnici proizvodnje u koje se unose učinci radnika i eventualni problemi sa radnicima, da su poslovi za mašinama i poslovi pakovanja normirani i da je tužilja u većini slučajeva obavljala poslove koji su normirani. Takođe, svedok VV (ročište od 26.08.2013. godine) je navela da je „tužilja radila na normiranim poslovima i plaćana je po učinku.“ Stoga nije jasno zašto je za ocenu rezultata rada tužilje primenjen stav 2. člana 93. Posebnog kolektivnog ugovora kojim je propisano da ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada utvrđuju se na osnovu ocene direktora, odnosno lica ovlašćenog od strane poslodavca.

Zbog pogrešnog zaključka nižestepenih sudova da navedene činjenice nemaju uticaja na ocenu zakonitosti spornog rešenja, one nisu raspravljene, pa su nižestepene presude ukinute na osnovu člana 416. stav 2. ZPP i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu izneto u ovom rešenju i doneti novu, zakonitu odluku o tužbenom zahtevu.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić