Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pobijanim rešenjem tuženog od 26.12.2002. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu od 29.05.2002. godine, kao tehnološkom višku. Tuženi nije bio u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih, s obzirom da je u toku kalendarske godine po navedenom osnovu 8,1% zaposlenih proglašeno tehnološkim viškom. Tužilac je do otkaza ugovora o radu radio na poslovima vozača autobusa. Prema Pravilniku o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog od 10.12.2002. godine, broj izvršilaca na radnom mestu vozača autobusa je smanjen, pa je utvrđeno da je 13 zaposlenih na ovom radnom mestu višak, među kojima i tužilac. Prethodno je odlukom Upravnog odbora tuženog od 27.11.2002. godine, kao jedna od mera rešavanja viška zaposlenih, formirana radna grupa za utvrđivanje broja zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, nakon čega je doneta Sistematizacija poslova 10.12.2002. godine. Utvrđeno je da postoji potreba za angažovanjem jednog broja zaposlenih na radnom mestu konduktera, pa je zaposlenima koji su ispunjavali uslove, a nalazili su se na spisku viška zaposlenih, ponuđen premeštaj na ove poslove, a ostalim zaposlenima je otkazan ugovor o radu u skladu sa članom 101. stav 1. tačka 8. tada važećeg Zakona o radu, uz isplatu otpremnine predviđene članom 117. tog zakona. Tužilac nije podneo pismeni zahtev tuženom da bude radno angažovan na poslovima konduktera. Iz rešenja inspektora rada od 14.05.2003. godine utvrđeno je da je tuženi u periodu od tri meseca od kada je tužiocu otkazan ugovor o radu zaposlio na određeno vreme više izvršilaca za obavljanje poslova vozača autobusa. Inspekcija rada je tužioca vratila na rad kod tuženog do pravnosnažnog okončanja radnog spora.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepenim presudama odbijen je tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje na rad kod tuženog. Po oceni nižestepenih sudova, pobijano rešenje je zakonito u smislu člana 101. stav 1. tačka 8. tada važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/01, 73/01), budući da je smanjen broj izvršilaca na poslu vozača autobusa, koji je obavljao tužilac, a to što je tuženi zasnovao radni odnos na određeno vreme sa vozačima autobusa ne čini pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonitim, već bi tužilac samo imao prednost za zaključivanje ugovora o radu na određeno vreme. Tužilac se nije prijavio tuženom za raspoređivanje na poslove konduktera, i koja mogućnost je bila objavljena na oglasnoj tabli tuženog, pa je stoga zaključeno da je tuženi u svemu poštovao proceduru prilikom donošenja osporenog rešenja, u smislu člana 101. stav 3. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijom tužioca osnovano se ukazuje da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 101. stav 3. tada važećeg Zakona o radu, otkaz ugovora o radu iz stava 1. tačka 8. ovog člana poslodavac može dati zaposlenom samo ako ne može da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da ga osposobi za rad na drugim poslovima. Prema stavu 5. ovog člana poslodavac ne može, u slučaju otkaza ugovora o radu zaposlenom iz stava 1. tačka 8. ovog člana, na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa. Stavom šestim ovog člana propisano je da, ako pre isteka roka iz stava 5. ovog člana nastane potreba za obavljanjem istih poslova, prednost za zaključivanje ugovora o radu ima zaposleni kome je prestao radni odnos.

U postupku je utvrđeno da je tužiocu pobijanim rešenjem otkazan ugovor o radu zaključno sa 31.12.2002. godine, zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu vozača autobusa. U rešenju inspektora rada od 14.05.2003. godine, kojim je odloženo izvršenje rešenja o otkazu ugovora o radu do donošenja pravnosnažne odluke u radnom sporu, navedeno je da je inspektor rada utvrdio da je u tuženom preduzeću izvršen prijem novih radnika na iste poslove – vozača autobusa, u mesecu januaru i februaru 2003. godine, što ukazuje da je preduzeće postupilo suprotno odredbi člana 101. stav 1. tačka 8. i st. 5. i 6. Zakona o radu. S obzirom na navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti zaključak nižestepenih sudova da je pobijano rešenje zakonito.

Naime, iz odredaba člana 101. st. 5. i 6. tada važećeg Zakona o radu proizilazi da ukoliko u roku od tri meseca od dana prestanka radnog odnosa nastane potreba za obavljanjem istih poslova, pre radnog angažovanja drugog lica, poslodavac je u obavezi da ponudi obavljanje ovih poslova zaposlenom kome je prestao radni odnos kao višku zaposlenih na tim poslovima. U postupku nije utvrđeno da li je tužiocu ponuđeno obavljanje poslova vozača autobusa na određeno vreme, a tužilac je imao prednost za zaključivanje ugovora o radu prema navedenim zakonskim odredbama, bez obzira na način zasnivanja radnog odnosa. Takođe, činjenica da je neposredno po donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu zaposleno više izvršilaca na poslovima koje je on obavljao, na određeno vreme, pre isteka zakonskog roka od tri meseca, ukazuje da nije pouzdano utvrđeno da je postojao opravdani razlog da se tužiocu otkaže ugovor o radu kao tehnološkom višku. Stoga su obe nižestepene presude ukinute.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će uzeti u obzir iznete primedbe i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Snežana Andrejević,s.r.