U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Dragane Boljević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Jovanović advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Osnovni sud u ..., koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Leskovcu, radi naknade troškova prevoza, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3203/2021 od 02.09.2022. godine, u sednici veća održanoj 09.11.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 3203/2021 od 02.09.2022. godine, u stavu drugom i trećem izreke, tako što se odbija kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Vranju P1 536/20 od 15.04.2021. godine u stavu drugom i trećem izreke.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji na ime naknade troškova po reviziji isplati iznos od 37.554,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, u roku od 8 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 536/20 od 15.04.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor tužene o stvarnoj nenadležnosti suda za postupanje u ovoj pravnoj stvari, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade štete zbog neplaćenih putnih troškova u gradskom saobraćaju za period od februara meseca 2015. godine zaključno sa februarom 2018. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dospelosti pa do isplate, kako je to bliže označenom u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 71.320,00 dinara u roku od 8 dana.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3203/2021 od 02.09.2022. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vranju P1 536/20 od 15.04.2021. godine u stavu prvom izreke i žalba tužene u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u stavu drugom i trećem izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da joj tužena na ime neisplaćenih putnih troškova u gradskom saobraćaju za period od februara 2015. godine zaključno sa februarom 2018. godine isplati iznose bliže navedene u izreci sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 30.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti pa do isplate, u roku od 8 dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

O reviziji nije bilo potrebe da se odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, jer tužilja revizijom pobija presudu kojom je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevu tužilje, pa je u takvom slučaju revizija uvek dozvoljena shodno članu 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 2. ZPP i članom 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene kao državni službenik i obavlja poslove sudijskog pomoćnika u zvanju sudijskog saradnika u Osnovnom sudu u .... Živi u ... i svakodnevno putuje na relaciji ... – ... i obratno. Tužena joj je za sporni period isplaćivala samo troškove prevoza u visini cene mesečne karte u međugradskom saobraćaju, ali ne i troškove gradskog prevoza od glavne autobuske stanice do mesta rada za period od 01.02.2015. godine do 28.02.2018. godine. Rešenjem tužene od 08.02.2018. godine tužilji je priznato pravo na naknadu troškova prevoza za odlazak i dolazak sa posla u visini cene prevozne pretplatne karte u gradskom saobraćaju na teritoriji Grada ... Stavom drugim rešenja, određeno je da će isplatu pripadajuće naknade vršiti računovodstvo suda počev od 07.02.2018. godine, a da se isplata naknade po ovom rešenju neće vršiti za mesec avgust zbog korišćenja godišnjeg odmora. Navedenim rešenjem odbijen je zahtev kojim je tužilja tražila da joj se isplate troškovi prevoza u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom saobraćaju na teritoriji Grada ... pre podnošenja zahteva. Veštačenjem je utvrđena visina ovih troškova za sporni period na osnovu dobijenih podataka od strane preduzeća „...“ ... prema ceni mesečnih karata u gradskom prevozu u utuženom periodu i broju radnih dana kada je tužilja dolazila na posao. Tužilja je rešenje tuženog od 07.02.2018. godine primila 14.02.2018. godine. Protiv tog rešenja nije izjavila žalbu Žalbenoj komisiji pravosuđa.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev pozivajući se na Uredbu o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/07... 84/05) i člana 45. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu odbijanjem tužbenog zahteva sa obrazloženjem da je rešenjem tuženog konačno i pravnosnažno odlučeno o pravu tužilje na naknadu troškova prevoza u spornom periodu protiv kog rešenja tužilja nije izjavila žalbu i isto nije osporila, pa se ne može govoriti o nezakonitom radu poslodavca, zbog koga bi tužilja mogla da ostvari pravo na naknadu štete.

Po nalaženju Vrhovnog suda, ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda je neprihvatljivo. Ovo iz razloga što je čl. 37. i 49. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika, kao i članom 2. stav 1. tačka 1. i članom 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnine državnih službenika i nameštenika propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u visini cene prevoza autobuske karte. Pravilno je zaključio prvostepeni sud da naznačenim zakonskim odredbama, kao ni odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe nije predviđeno da je pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada uslovljeno podnošenjem zahteva, niti dokazivanjem da su prethodno postojali navedeni troškovi. To pravo je ustanovljeno samim zakonom i tužena je bila dužna, po sili zakona, da iste troškove po pribavljanju podataka o visini cene karte gradskog i međugradskog prevoza, mesečno isplaćuje tužilji. Činjenica da je tuženi odbio zahtev tužilje za traženi period (pre podnošenja zahteva za isplatu ovih troškova), bez uticaja je na drugačiju odluku suda. Nedobijanjem naznačenog iznosa troškova prevoza tužilja je pretrpela štetu i ista nezavisno od upravnog postupka pred sudom može zahtevati naknadu štete. Stoga je pravilno postupio prvostepeni sud kada je tužbeni zahtev tužilje usvojio.

Saglasno odredbi člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka, jer je doneta na osnovu odredbe člana 153, 154. i 165. ZPP. Tužilji su priznati i troškovi za postupak po reviziji i to na ime nagrade advokatu za sastav revizije u inosu od 18.000,00 donara i troškove sudske takse za reviziju u iznosu od 7.821,60 dinara i odluku po reviziji u iznosu 11.732,40 dinara, u ukupnom iznosu od 37.554,00 dinara prema AT i TT.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković