Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2517/18 od 27.07.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda, a odbijen je i zahtev tužene za naknadu troškova postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, prema evidenciji Republičkog fonda PIO, tužiocu je upisan 09.02.2009. godine kao početak osiguranja, po osnovu radnog odnosa kod tužene i 31.05.2013. godine kao dan prestanka osiguranja, radni odnos mu je prestao na osnovu izrečene mere - zbog odsustvovanja sa rada duže od šest meseci. Utvrđeno je da je tužilac od kraja 2009. godine obavljao poslove mlađeg policijskog službenika, da je rešenje o zasnivanju radnog odnosa potpisao u Policijskoj upravi ..., ali ga nije dobio, kako mu je saopšteno, iz bezbednosnih razloga. Početkom 2012. godine zasnovao je radni odnos na neodređeno vreme, ali primerak ni jednog rešenja nije dobio, kako mu je saopšteno u Policijskoj upravi, jer je to državna tajna. Posao je obavljao u civilu i na terenu. Plata mu je isplaćivana u visini od 50.000,00 dinara mesečno u šta je uračunat i Kosovski dodatak u fiksnom iznosu od 10.000,00 dinara. Poslednja uplata izvršena je 25.06.2013. godine i nakon toga mu plate, kao ni Kosovski dodatak, više nisu uplaćivane, a zdravstvena knjižica mu je bila overena do 31.12.2013. godine. Rešenje o prestanku radnog odnosa nikada nije primio, a tužbu u ovoj pravnoj stvari podneo je 02.10.2015. godine. Visina zarade koju bi tužilac primio u spornom periodu utvrđena je ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka u ukupnom iznosu od 944.898,16 dinara.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac jeste u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, jer je takav radni odnos zasnovao kod tužene, a tužena nije dokazala da je donela odluku kojom je tužiocu zakonito osnovano prestao radni odnos, donošenjem rešenja o otkazu, pa je tužena, na osnovu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu u vezi člana 169. Zakona o policiji, obavezana da mu plati izostale zarade, čija visina je utvrđena ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka, uz obavezu da mu plati i zakonsku kamatu, primenom člana 272. stav 1. i člana 324. stav 1. ZOO i odgovarajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava i bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 374. stav 2. tačka 3. ZPP, učinjenu pred drugostepenim sudom, koji nije ceno navod tužene, koji je isticala i u toku prvostepenog postupka da je tužba podignuta posle roka propisanog zakonom.

Naime, predmet tužbenog zahteva je zaštita prava iz radnog odnosa, pa se na osnovanost takvog zahteva primenjuju odredbe posebnog zakona – zakona koji reguliše radne odnose, što je u konkretnom slučaju Zakona o radu („Sl.glasnik RS“ broj 24/05, ... i 32/13), koji je bio na snazi u spornom periodu. Odredbom člana 195. Zakona o radu, propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.). Rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2. ovog člana). Rok iz člana 195. Zakona o radu, za podnošenje tužbe za zaštitu prava iz radnog odnosa je prekluzivan - materijalno- pravni rok, što znači da se propuštanjem ovog roka gubi pravo na podnošenje tužbe sa takvim zahtevom, pa je i sud dužan da o blagovremenosti (ove) tužbe vodi računa po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju i prema iskazu samog tužioca, od zasnivanja radnog odnosa, zarada, koja obuhvata i Kosovski dodatak, mu je redovno isplaćivana svakog meseca i to 05.-og i 25.-og u mesecu, a tužena mu je poslednju uplatu izvršila 25.06.2013. godine, nakon čega je obustavila isplate. Iz navedenog proizilazi da je tužilac već 05.07.2013. godine imao saznanje za povredu prava, kada mu je prvi put (nakon 25.06.2013. godine) izostala uplata zarade. To dalje znači da je toga dana počeo da teče i rok iz člana 195. stav 2. Zakona o radu, za zaštitu prava iz radnog odnosa pred sudom, bez obzira što nije primio bilo kakvo rešenje od tužne, bilo o obustavi zarade, bilo o prestanku radnog odnosa.

Dakle, tužilac je za povredu prava saznao 05.07.2013. godine, pa je poslednji dan roka od 90 dana od saznanja - bio 03.10.2013. godine, nakon čega nastupa prekluzija za zaštitu povređenog prava iz radnog odnosa. Čak i kada bi se kao dan saznanja za povredu prava iz radnog odnosa uzeo 31.12.2013. godine, kada je odjavljen sa obaveznog osiguranja, ali i do kada mu je zdravstvena knjižica bila overena, što je tužilac znao ili morao znati, poslednji dan roka od 90 dana bio je 31.03.2014. godine. Imajući ovo u vidu, kao i da je tužilac tužbu sa zahtevom za utvrđenje da je kod tužene u radnom odnosu na neodređeno vreme podneo 12.11.2015. godine, dakle po proteku prekluzivnog roka od 90 dana od saznanja za povredu prava, propisanog članom 195. stav 2. Zakona o radu, to je tužba neblagovremena, pa su sudovi, koji o blagovremenosti tužbe moraju da vode računa po službenoj dužnati, primenom člana 294. tačka 2. ZPP, istu morali odbaciti.

Izostanak utvrđenja da je tužilac u radnom odnosu kod tužene i nakon 25.06.2013. godine, odnosno izostanak pravnosnažne sudske odluke sa utvrđenjem da mu je nezakonito prestao radni odnos, čini neosnovanim i zahtev za isplatu zarada u smislu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Kako su su sudovi pogrešnom primenom materijalnog prava usvojili tužbeni zahtev, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio nižestepene presude i odbacio tužbu tužioca za utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog, a odbio tužbeni zahtev za isplatu zarada i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, odnosno odlučio kao u izreci.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, ali joj troškovi postupka nisu dosuđeni, s obzirom da takav zahtev nije ni postavila.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić