Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju tužioca.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parniočnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, na neodređeno vreme i raspoređen na poslove i radne zadatke u Sektoru ... po osnovu Ugovora o radu od ...2008. godine, sa pratećim aneksima. Tuženi je rešenjem od ...2013. godine tužiocu otkazao ugovor o radu zbog nedostavljanja potvrde o privremenoj sprečenosti za rad u roku od tri dana od dana nastanka sprečenosti za rad iz člana 39. stav 1. tačka 13. Pravilnika o radu i člana 10. Ugovora o radu. Upozorenjem od 06.03.2013. godine tužiocu je stavljeno na teret da je učinio povredu radne obaveze tako što počev od 30.01.2013. godine do 08.02.2013. godine nije dolazio na posao, a potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad je dostavio neblagovremeno, odnosno nakon isteka tri radna dana od dana nastanka sprečenosti za rad, tek 11.02.2013. godine. Dalje je utvrđeno da je tužilac dana 29.01.2013. godine obavestio neposrednog rukovodioca BB da zbog zdravstvenih problema neće doći na posao.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac nije bio u mogućnosti, kao ni njegova supruga kao jedini punoletni član domaćinstva, da dostavi potvrdu o sprečenosti za rad, ali da je tužilac putem SMS poruke i preko kolege VV obavestio tuženog, odnosno svog neposrednog rukovodioca o svom zdravstvenom stanju i o tome da neće dolaziti na posao. Iz ovih razloga, prvostepeni sud je poništio osporeno rešenje tuženog kojim je tužiocu prestao radni odnos.

Odlučujući o žalbi tuženog drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan. Kao razlog za odluku naveo je da tužilac nije u skladu sa zakonom obavestio tuženog o privremenoj sprečenosti za rad, što je njegova obaveza, shodno članu 103. stav 1. Zakona o radu i članu 39. stav 1. tačka 13. Pravilnika o radu. Ovo iz razloga što je obaveza zaposlenog da najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad dostavi poslodavcu potvrdu o privremenoj sprečenosti, predviđena kako bi poslodavac mogao da organizuje proces rada. Tužilac je izveštaj o privremenoj sprečenosti za rad (doznake) dostavio tuženom 08.02.2013. godine, nakon zaključenja bolovanja i po dolasku na rad.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakvo stanovište drugostepenog suda zasniva se na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05, 32/13), predviđeno je da poslodavac može da zaposlenom otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu. Odredbom člana 103. stav 1. istog zakona, propisano je da je zaposleni dužan da najkasnije u roku od 3 dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda postupanje zaposlenog koje nije u svemu u skladu sa rokom propisanim članom 103. stav 1. Zakona o radu, odnosno nedostavljanje potvrde u propisanom roku, nije propisano kao ponašanje koje predstavlja povredu radne obaveze koja automatski povlači davanje otkaza ugovora o radu zaposlenom. Nedostavljanje potvrde o privremenoj sprečenosti zaposlenog za rad u roku predviđenom članom 103. stav 1. Zakona o radu može biti razlog za otkaz ugovora o radu zaposlenom, ali to zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja. Navedenom zakonskom odredbom, kao i članom 39. stav 1. tačka 13 Pravilnika o radu i članom 10. Ugovora o radu, predviđeno je da se povredom radne obaveze smatra i neobaveštavanje poslodavca o privremenoj sprečenosti za rad na način i u rokovima predviđenim zakonom, ali smisao i cilj ovih odredaba je da se obaveže zaposleni, čak i u situaciji kada je zbog bolesti sprečen da radi, da u primerenom roku obavesti poslodavca o svojoj sprečenosti za rad kako bi on mogao da blagovremeno reaguje i omogući zamenu zaposlenog, odnosno omogući da se proces rada nesmetano odvija. Međutim, u konkretnom slučaju tužilac je blagovremeno reagovao u smislu svoje obaveze obaveštavanja neposrednog rukovodioca, odnosno poslodavca o svojoj sprečenosti za rad, jer je putem SMS poruke i preko kolege VV, kada je osetio zdravstvene tegobe, odmah obavestio svog neposrednog rukovodioca da je zbog bolesti sprečen da dođe na posao. Sledi da je neposredni rukovodilac tužioca dana 29.01.2013. godine (dan pre nedolaska tužioca na rad) bio uredno obavešten o tužiočevoj sprečenosti za rad.

Dakle u situaciji, kada je zaposleni obavestio svog neposrednog rukovodioca, odnosno poslodavca da je privremeno sprečen za rad, nedostavljanje pismene potvrde o sprečenosti za rad, u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti ne može se kvalifikovati kao povreda radne obaveze, jer u konkretnom slučaju nema krivice zaposlenog, niti postoji opravdani razlog za otkaz ugovora o radu tužiocu na osnovu člana 179. stav 1. tačka 2. Zakona o radu.

Imajući u vidu izloženo, osnovani su navodi revizije tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava, zbog čega je primenom odredbi člana 416. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Kako tuženi u postupku po žalbi nije uspeo, to je odbijen njegov zahtev za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji tuženi je obavezan da tužiocu naknadi revizijske troškove u iznosu od 30.000,00 dinara, za sastav revizije, a saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP, kao i Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata.

Tuženi je odbijen za naknadu troškova revizijskog postupka, jer odgovor na reviziju ne predstavlja nužni trošak.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić