U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić, Branislava Bosiljkovića, Biserke Živanović i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženih BB, čiji je punomoćnik Vesna Stanimirović, advokat iz ..., i VV, čiji je punomoćnik Vladimir Vignjević, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 113/19 od 16.01.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 04.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog BB izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 113/19 od 16.01.2019. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog BB izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 113/19 od 16.01.2019. godine.

ODBIJA SE kao neosnovana revizija VV izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 113/19 od 16.01.2019. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi tuženih za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 663/17 od 07.11.2018. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi BB da tužiocu za period od 01.09.2014. godine do 31.08.2015. godine, na ime naknade troškova za ishranu u toku rada isplati ukupan iznos od 96.494,55 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos počev od dospelosti svakog iznosa do isplate, kao i da mu isplati na ime naknade troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora ukupan iznos od 44.467,12 dinara i to pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos počev od dospelosti svakog iznosa do isplate, sve bliže navedeno u tom stavu izreke, i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 62.080,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da se obaveže tuženi VV da mu solidarno sa tuženim BB isplati dosuđene iznose na ime naknade troškova za ishranu u toku rada i troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora za period od 01.09.2014. godine do 31.08.2015. godine, kao i zahtev za naknadu troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 113/19 od 16.01.2019. godine, stavom prvim izreke, odbačena je žalba tuženog VV. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tuženog BB i potvrđena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 633/17 od 07.11.2018. godine u pobijanom usvajajućem delu. Stavom trećim izreke, žalba tužioca je delimično usvojena i ožalbena presuda u odbijajućem delu je preinačena tako što je obavezan tuženi VV da solidarno sa tuženim BB, tužiocu za period od 01.09.2014. godine do 31.08.2015. godine, na ime neisplaćene naknade za ishranu u toku rada i troškova za regres za korišćenje godišnjeg odmora, isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom na svaki iznos počev od dospelosti do isplate, sve bliže navedeno u izreci prvostepene presude, kao i da mu solidarno sa tuženim BB naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 62.080,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti odluke do isplate, dok je u preostalom delu kojim je odbijen zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene troškove postupka počev od presuđenja do izvršnosti odluke, odluka potvrđeno. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi VV da tužiocu naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je tuženi BB predložio da se njegova revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije tuženog BB na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, s obzirom na to da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao ni potreba novog tumačenja prava, imajući u vidu i stav izražen u presudama ovog suda Rev2 1112/2016 od 28.12.2016. godine i Rev2 2614/2016 od 08.02.2017. godine. Naime, u konkretnom slučaju, pravnosnažnom presudom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan je tuženi BB da, solidarno sa tuženim VV, tužiocu za traženi period isplati na ime naknade za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora dosuđene iznose. Pravilno se u nižestepenim presudama zaključuje da se iz utvrđenog radnog časa prema članu 5. stav 6. Aneksa Kolektivnog ugovora ne može zaključiti koji iznos predstavlja naknadu troškova ishrane u toku rada i regresa za godišnji odmor i da li je tuženi BB isplaćivao naknadu ovih troškova zaposlenima, pa i tužiocu, a nakon izmene Kolektivnog ugovora Aneksom od 20.06.2014. godine nije došlo do uvećanja zarade zaposlenih. Sledom rečenog, pravo zaposlenih na isplatu navedenih naknada je samo deklaratorno navedeno u izmenama Kolektivnog ugovora, a tuženi nije dokazao da je vršio obračun i isplatu tužiocu po tom osnovu.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog BB u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, u ovoj vrsti sporova, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kom članu revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate podneta je Osnovnom sudu u Zrenjaninu dana 01.09.2017. godine, a kao vrednost predmeta spora označen je iznos od 50.000,00 dinara, s tim da je podneskom tužioca od 17.10.2018. godine preinačena tužba povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 140.961,67 dinara, koji iznos istovremeno predstavlja i vrednost pobijenog dela pravnosnažne presude po reviziji tuženog BB.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, revizija tuženog BB nije dozvoljena u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o reviziji tuženog VV, Vrhovni kasacioni sud je primenom članova 403. stav 2. tačka 2. i 408. ZPP, našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim BB bio u radnom odnosu na poslovima ... do zaključenja aneksa 5 ugovora o radu od 01.09.2015. godine sa tuženim VV, kod koga je nastavio rad na istim poslovima. U obračunskim listama zarada tužioca nisu iskazivani troškovi za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora, a u Kolektivnom ugovoru tuženog (koji je važio u spornom periodu) nije navedena vrednost naknade za ishranu u toku rada, ni vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora svedena na jedan radni čas, niti su iste iskazane u procentu. Nakon stupanja na snagu Aneksa Kolekitvnog ugovora iz 2006. godine tužiocu zarada nije bila veća. Odlukom Vlade RS od 02.07.2015. godine došlo je do statusnih promena BB, izdvajanju uz osnivanje novih akcionarskih društava, među kojima je i VV, koji je preuzeo tužioca zaključenjem aneksa ugovora o radu. Nalazom veštaka sačinjen je obračun naknade troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u iznosima koji su bliže navedeni u izreci nižestepenih odluka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tuženi BB nije pasivno legitimisan u ovom sporu jer se podnetom tužbom traži isplata troškova za ishranu u toku rada i regresa, nastalih u periodu kada je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog BB, koji postoji kao aktivno privredno društvo i nakon izvršenih statusnih promena.

Drugostepeni sud je, prihvatajući utvrđeno činjenično stanje, preinačio prvostepenu presudu i primenom člana 505. Zakona o privrednim društvima i članova 147. do 152. Zakona o radu obavezao tuženog VV da solidarno sa tuženim BB isplati sporno novčano potraživanje. Po nalaženju tog suda, ovaj tuženi je preuzeo ne samo prava, već i obaveze prema zaposlenima kao poslodavac sledbenik, a nije dokazao da je na drugačiji način sa tuženim BB kao pravnim prethodnikom regulisao pitanje individualnih i stečenih prava zaposlenih.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud preinačio odluku prvostepenog suda u odnosu na tuženog VV i odluku obrazložio jasnim i na zakonu zasnovanim razlozima.

U izjavljenoj reviziji tuženi VV osporava pasivnu legitimaciju.

Tuženi smatra da je eventualna novčana obaveza nastala iz pravnog odnosa tužioca i tuženog BB pre statusne promene, pa je sud bio dužan da meritorno odluči u sporu između učesnika materijalno pravnog odnosa, dakle, tužioca i BB, koje i dalje postoji kao aktivno privredno društvo. Osim toga, revident smatra da tužilac nije pružio dokaz na okolnost da je nakon statusne promene na drugotuženog prešla obaveza da tužiocu naknadi potraživanje nastalo do dana raspoređivanja u novonastalo društvo.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, istaknuti revizijski navodi su neosnovani.

Naime, teret dokazivanja ispunjenja obaveze ili činjenica koje utiču na prestanak obaveze leži na tuženom (dužniku), a ne na poveriocu (tužiocu). Stranka treba da dokaže one činjenice koje po materijalnom pravu imaju za posledicu dobijanje spora, pa rizik nedokazivanja bitne činjenice snosi stranka na kojoj je ležao teret dokazivanja. Iz člana 231. stav 3. ZPP proizilazi da je poverilac u obavezi da dokaže svoje svojstvo poverioca (da se nalazio u radnom odnosu- nastanak prava), a na tuženom leži obaveza dokazivanja činjenice koja sprečava ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo (da nije dužnik i da je njegova obaveza statusnom promenom prestala). Osim toga, u smislu odredbe člana 147. Zakona o radu, poslodavac je u obavezi da dokazuje preuzimanje opšteg akta i ugovora o radu.

Tuženi svoje tvrdnje nije dokazao.

Po stanovištu revizijskog suda tuženi je pasivno legitimisan u ovoj parnici (osim po članu 147. Zakona o radu) po još dva osnova i to:

a) po članu 452. stav 1. ZOO po kome ''lice na koje pređe neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica ili jedan njen deo, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno njen deo, pored dosadašnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti njene aktive'';

b) po članu 505. stav 1. tačka 2. Zakona o privrednim društvima (''Službeni glasnik RS'', br. 36/11, 99/11, 83/14 i 5/15), po kome ''društvo sticalac postaje solidarno odgovorno sa društvom prenosioca za njegove obaveze koje nisu prenete na društvo sticaoca, ali samo do iznosa razlike vrednosti imovine društva prenosioca koja mu je preneta i obaveza društva prenosioca koje je preuzeo, osim ako je sa određenim poveriocem drukčije ugovoreno''.

Imajući u vidu izloženo, neosnovani su revizijski navodi u kojima se ističe da preuzimanje ugovora o radu predstavlja obavezu poslodavca ''za budućnost'' (od momenta zasnivanja radnog odnosa zaposlenih sa novoosnovanim preduzećem) jer zaključeni i preuzeti ugovor u slučaju statusnih promena podrazumeva ispunjenje obaveza po ranijem ugovoru, osim ako u aktima o statusnim promenama nije drukčije odlučeno (poslodavac nije dokazao da je odlučeno drukčije).

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke presude.

Odluka o troškovima postupka po reviziji, sadržana u stavu četvrtom izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa članom 153. stav 1. ZPP. Tuženi nisu uspeli u ovom postupku, pa zato nemaju pravo na naknadu troškova postupka po reviziji.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić