Protiv pravnosnažne drugostepene presude, kojom je preinačena prvostepena presuda, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku i ustanovio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stava 2. tačke 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je bio u radnom odnosu u Privrednom društvu „Kolubara“, d.o.o. „Vreoci“ do 31.12.2013. godine, kada je izvršena statusna promena pripajanje PK „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci PD RB „Kolubara“ d.o.o. kao društvu sticaocu. U periodu do statusne promene, zaključno sa 31.12.2013. godine, cena radnog časa za najjednostavniji rad, kao element za obračun zarade, bila je ugovorena cena radnog časa. Nakon izvršene statusne promene tuženi kao poslodavac sledbenik isplaćivao je zarade zaposlenima, uključujući i ovde tužioca, utvrđujući vrednost radnog časa na osnovu Sporazuma o utvrđivanju vrednosti radnog časa, zaključenog između direktora PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac i sindikalne organizacije „Kolubara metal“. Na opisani način je za zaposlene u JP RB „Kolubara“ utvrđena veća vrednost radnog časa za obračun zarade u odnosu na zaposlene u Ogranku „Kolubara metal“ za svaki mesec u utuženom periodu.

U utuženom periodu tužilac je do 31.12.2013. godine bio zaposlen u PD „Kolubara metal“ d.o.o, a potom od 01.01.2014. godine kod pravnog prethodnika RB „Kolubara“ d.o.o. Nakon statusne promene PD „Kolubara metal“ d.o.o. Vreoci pripojena je RB „Kolubara“ d.o.o. kao osnivaču. U periodu od 01.01.2014. godine do 01.02.2015. godine tuženi kao poslodavac sledbenik je na zaposlene u Ogranku „Kolubara metal“ primenjivao opšte akte poslodavca prethodnika, odnosno KU „Kolubara metal“ d.o.o. od 27.07.2012. godine. Tužbeni zahtev odnosi se na razliku zarade obračunate na osnovu manje vrednosti radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara metal“ u odnosu na vrednost radnog časa obračunatu za ostale zaposlene u JP RB „Kolubara“.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu razlike zarade. Stanovišta je da tužilac nema pravo na isplatu razlike jer mu je zarada u utuženom periodu isplaćivana u skladu sa zaključenim Sporazumima o utvrđivanju vrednosti radnog časa i u skladu sa odredbama KU, važećeg kod tuženog.

Drugostepeni sud je našao da je takva odluka prvostepenog suda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje. Stanovišta je da su zaposleni iz pripojenog društva stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge zapolene kod poslodavca, čime je izvršena njihova diskriminacija. Nalazeći da cena rada za isti rad ili rad iste vrednosti mora biti ista, drugostepeni sud preinačava prvostepenu presudu i obavezuje tuženog da tužiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade isplati utvrđene novčane iznose za period od marta 2014. godine zaključno sa januarom 2015. godine.

Ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Prema odredbi člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05... 75/14), poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubare Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu, bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačan mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku pa oni proizvode pravno dejstvo.

U pobijanoj drugostepenoj presudi sud zaključuje da je primenom odredbe člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ mogla biti utvrđivana vrednost radnog časa sporazumno zbog promenjenih okolnosti u toku 2013. godine, dok je „Kolubara Metal“ poslovala kao samostalno privredno društvo, ali ne i nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine. Ovakav pravni stav nije prihvatljiv jer je, u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo zato što su zaposleni u Ogranku „Kolubara Metal“ na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“, pa su kroz sporazumno utvrđeno manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“.

Saglasno izloženom, Vrhovni kasacioni sud preinačio je drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

U skladu sa iznetim, odlučeno je kao u izreci.

Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1. i 154. ZPP obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka, s obzirom da je tužena uspela u postupku po reviziji. Tuženi ima pravo na naknadu opredeljenih troškova revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara za sastav revizije. Tuženom nije dosuđena naknada sudskih taksi na reviziju i odluku po reviziji jer zahtev za naknadu tih troškova nije opredeljen u skladu sa članom 163. stavom 2. ZPP.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić