U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nemanja Jolović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva finansija, Privrede, Poreska uprava, Regionalni centar Beograd, Filijala Stari Grad, Beograd, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3348/2020 od 27.05.2021. godine, u sednici održanoj dana 25.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3348/2020 od 27.05.2021. godine.

ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1797/19 od 15.11.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se poništi rešenje tužene broj ...-.../...-... od 11.04.2016. godine i da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad, kao i zahtev za naknadu troškova postupka. Stavom drugim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 97.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3348/2020 od 27.05.2021. godine, stavom prvim izreke potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1797/19 od 15.11.2019. godine u delu stava prvog kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim traži da se obaveže tužena da je vrati na rad, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka u stavu drugom izreke, a žalba tužene u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1797/19 od 15.11.2019. godine u preostalom delu stava prvog izreke i tužba tužilje u tom delu kojim je tražila da se poništi rešenje tužene odbacuje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 – u daljem tekstu ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje mogu biti predmet ocene revizijskog suda u smislu odredbe člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tužene u Poreskoj upravi Regionalni centar Beograd na radom mestu poreskog inspektora ..., rešenjem tužene broj ...-.../...-... od 10.03.2010. godine raspoređena je u Regionalni centar Beograd, Ekspozitura ... na radno mesto prethodno navedeno, u zvanju poreskog inspektora ... . Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu koje je žalbena komisija Vlade Republike Srbije rešenjem broj ...-...-.../...-... od 18.06.2010. godine odbila kao neosnovan. Presudom Upravnog suda u Beogradu U-25267/10 od 18.12.2011. godine uvažena je tužba tužilje i poništeno je rešenje žalbene komisije Vlade Republike Srbije broj ...-...-.../...-... od 18.06.2010. godine i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Rešenjem žalbene komisije Vlade broj ...-...-.../...-... od 30.01.2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje izjavljena protiv rešenja tužene od 10.03.2010. godine. Presudom Upravnog suda u Beogradu U 5718/13 od 12.02.2016. godine uvažena je tužba tužilje i poništeno rešenje žalbene komisije Vlade Republike Srbije od 30.01.2012. godine i vraćen predmet tuženom organu na ponovno odlučivanje. Rešenjem žalbene komisije Vlade broj ...-...-.../...-... od 21.03.2016. godine usvojena je žalba tužilje i poništeno rešenje tužene broj ...-.../...-... od 10.03.2010. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak. Rešenjem tužene broj ...-.../...-... od 14.09.2010. godine tužilji je prestao radni odnos kod tužene po sili zakona zbog neopravdanog izostanka sa rada najmanje tri uzastopna radna dana – trećeg dana izostanka sa rada, odnosno 04.08.2010. godine i određeno da sa ovim datumom istoj prestaju sva prava iz radnog odnosa kod tužene. Ovo rešenje tužilja je primila 01.10.2010. godine, ali protiv istog nije pokrenula upravni spor. Rešenjem tužene broj ...-.../...-... od 11.04.2016. godine obustavljen je postupak ponovnog raspoređivanja tužilje sa obrazloženjem da je isti postao bespredmetan, s obzirom da je tužilji radni odnos kod tužene prestao po sili zakona dana 04.08.2010. godine i da je ovo rešenje tužilja primila 01.10.2010. godine, ali da protiv istog nije pokrenula upravni spor.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da u situaciji kada je tužilji pravnosnažnim i konačnim rešenjem tužene prestao radni odnos da se njeno raspoređivanje ne može vršiti, jer više nije u radnom odnosu kod tužene i kako je taj postupak u skladu sa zakonom obustavljen, to je odbio tužbeni zahtev tužilje da se vrati na rad.

Odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 24/05, 54/09), a koji se prema članu 2. stav 2. ovog Zakona primenjuje i na zaposlene u državnim organima propisano je da ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad ako on to zahteva. U situaciji kada postoji pravnosnažna sudska odluka kojom je utvrđeno da je rešenje o prestanku radnog odnosa tužilje nezakonito, nižestepeni sudovi su zaključili da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje tužilje na rad u smislu navedene odredbe Zakona o radu. Posebno kada se ima u vidu da je rešenje o prestanku radnog odnosa doneto 14.09.2010. godine, da je to rešenje tužilja primila, ali da protiv istog nije pokrenula upravni spor u skladu sa poukom o pravnom leku, zbog čega je navedeno rešenje postalo konačno i pravnosnažno, pa je pravilno zaključio da tužilja nije više u radom odnosu kod tužene i da ne postoji više pravni osnov na osnovu koga bi postojala obaveza tužene da tužilju vrati na rad.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je nižestepeni sud, imajući u vidu da tužilja tužbenim zahtevom traži poništaj rešenja tužene kojom je obustavljen postupak ponovnog njenog raspoređivanja zaključio da predmet ovog spora ne spada u sudsku nadležnost, već u nadležnost upravnog organa i da se o tome odlučuje u upravnom postupku iz kojih razloga je u tom delu presudu pravilno prvostepenog suda ukinuo i tužbu tužilje u tom delu odbacio. To što je tužilji u naznačenom rešenju kojim je obustavljen postupak njenog ponovnog raspoređivanja data pouka o pravnom leku da protiv tog rešenja može podneti tužbu sudu opšte nadležnosti u roku od 60 dana od dana uručenja rešenja bez uticaja na drugačiju odluku kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud jer nadležnost suda odnosno drugog organa određena je zakonskim propisima i ne može se menjati odnosno na drugi način zasnivati u zavisnosti od sadržine date pravne pouke.

Neosnovan je navod revizije da je pobijana presuda doneta bez održane rasprave, suprotno primeni člana 8. i člana 383. ZPP. U ovoj situaciji, drugostepeni sud je pobijanu presudu zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku koje je ocenio kao pravilno i potpuno i potvrdio nižestepenu presudu. Neosnovana je i tvrdnja revizije da okolnost što su poništena ranija rešenja o rasporedu, daju pravo tužilji da zahteva donošenje pozitivne sudske odluke o obavezivanju tužene da tužilju vrati na rad. Kada revident to traži zanemaruje dve činjenice i to pravnosnažno rešenje broj ...-.../...-... od 14.09.2010. godine kojim je tužilji prestao radni odnos i rešenje koje je takođe pravnosnažno broj ...-.../...-... od 11.04.2016. godine kojim je obustavljen postupak raspoređivanja tužilje, upravo zbog činjenice što je tužilji presto radni odnos kod tužene. Zato je pravilan stav nižestepenih sudova da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Pravilno je i na zakonu zasnovano rešenje u stavu drugom izreke presude nižestepenog suda, jer se dozvoljeno ne može pobijati.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode revizije tužilje, ali kod iznetog je našao da su bez uticaja na donošenje drugačije odluke suda u ovoj pravnoj stvari.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Odluka o troškovima parničnog postpuka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 165. ZPP, i pravilno kod činjenice da troškovi revizije nisu bili nužni, odbio zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po reviziji u iznosu od 33.000,00 dinara.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić