Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4674/21 od 12.11.2021. godine. stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3271/18 od 03.02.2021. godine u stavu prvom i delu trećeg, četvrtog i petog stava izreke kojim je obavezana tužena da izvrši uplatu navedenih doprinosa na iznose iz stava prvog izreke presude. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3271/18 od 03.02.2021. godine u drugom stavu izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tužena na isplatu razlike između isplaćenog i pripadajućeg vojnog dodatka od 20% na osnovnu zaradu u visini minimalne zarade, u novčanim iznosima navedenim u tom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma do isplate, kao i u delovima trećeg, četvrtog i petog stava izreke kojim je tužilja tražila da se tužena obaveže da za tužilju izvrši uplatu navedenih doprinosa na iznose iz stava drugog izreke. Stavom trećim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u šestom stavu izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3271/18 od 03.02.2021. godine, za iznos od 63.607,20 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u šestom stavu izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3271/18 od 03.02.2021. godine tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 63.607,20 dinara do iznosa od 93.540,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom petim izreke, obavezana je tužilja da naknadi tuženoj troškove drugostepenog postupka u iznosu od 3.840,00 dinara.

Pravnosnažnu presudu donetu u drugom stepenu obe stranke su blagovremeno pobijale revizijama izjavljenim na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 404. ZPP, i to tužilja odluku iz drugog i četvrtog stava izreke zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, a tužena odluku iz prvog i trećeg stava izreke zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je dala odgovor na reviziju tužene i predložila da se ista odbije kao neosnovana.

Odlučujući o izjavljenim revizijama u skladu sa članovima 403. stav 2. tačka 2, 404. i 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da tužiljina revizija nije osnovana, i da posebna revizija tužene nije dozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužiljinom revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se ovaj pravni lek može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. navedenog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu na određeno vreme u periodu od 02.01.2015. godine do 31.12.2019. godine, na poslovima radnice za ... u pogonu VMA Beograd - Servis za ... . Rešenjima tužene donošenim u označenom vremenskom periodu, primenom bodovnog sistema određene su tužiljina osnovna plata, dodatak za penzijski staž i naknada dela troškova ishrane i regresa za godišnji odmor, kao i dodatak u visini od 15%. U spornom periodu tužilji je isplaćivana plata u nižem iznosu od minimalne zarade, a visina ove razlike utvrđena je veštačenjem.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom odredbi materijalnog prava citiranih u obrazloženju njegove presude, usvojio tužbeni zahtev u celosti. Po stanovištu tog suda, tužilja ima pravo na minimalnu zaradu kao i svi drugi zaposleni u Republici Srbiji, bez obzira na to ko im je poslodavac, jer je reč o socijalnoj kategoriji predviđenoj zakonom radi zaštite egzistencije zaposlenih, kao i pravo na razliku između isplaćenog vojnog dodatka od 15% i pripadajućeg vojnog dodatka od 25%, u skladu sa članom 19. stav 2. Pravilnika o raspodeli dobiti i zarada civilnih lica u Vojnoj ustanovi „Dedinje“.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tužene i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o tužiljinom novčanom potraživanju razlike između isplaćene plate i minimalne zarade, prihvatajući razloge nižestepenog suda za odluku o tužbenom zahtevu navedene u obrazloženju ožalbene presude. U preostalom delu, za isplatu razlike u vojnom dodatku, taj sud je usvojio žalbu tužene i preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio taj tužbeni zahtev. Po stanovištu drugostepenog suda, zasnovanom na odredbi člana 194. i člana 195. Zakona o Vojsci Srbije kao i odredbi člana 9a Uredbe o transformaciji vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost po principu sticanja i raspodele dobiti i o pravima i obavezama civilnih lica na službi u Vojsci Srbije zaposlenih u tim ustanovama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 58/07 ... 10/13) tužilji ne pripada pravo na traženu razliku vojnog dodatka jer nije završena transformacija Vojne ustanove „Dedinje“.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog suda na kojem je zasnovana odluka o delimičnom preinačenju prvostepene presude prihvata i revizijski sud.

Zakonom o Vojsci Srbije propisano je da civilna lica na službi u Vojsci Srbije, danom njenog stupanja na snagu, postaju vojni službenici ili vojni nameštenici po postupku predviđenom propisom koji donese ministar odbrane u roku od 30 dana od stupanja na snagu tog zakona (član 194. stav 1. i 2). Kada je reč o civilnim licima zaposlenim u vojnim ustanovama koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost, odnosno posluju po principu sticanja i raspodele dobiti, navedenim zakonom je predviđeno da će Vlada urediti uslove, način i postupak transformacije tih ustanova, kao i prava i obaveze u njima zaposlenih civilnih lica, s`tim što će do stupanja na snagu tog propisa ona zadržati prava i obaveze iz radnog odnosa prema Zakonu o Vojsci Juogoslavije (član 195. stav 1. i 2).

Vlada Republike Srbije je donela Uredbu o transformaciji vojnih ustanova koje obavljaju proizvodnu i uslužnu delatnost po principu sticanja i raspodele dobiti i o pravima i obavezama civilnih lica u službi u Vojsci Srbije zaposlenim u tim ustanovama. Odredbom člana 9a navedene Uredbe propisano je da civilna lica zaposlena u tim vojnim ustanovama, do završetka njihove transformacije, ostvaruju prava i obaveze iz radnog odnosa u skladu sa Zakonom o Vojsci Srbije, a prava na isplatu plate, naknada i drugih primanja, kao i stambeno obezbeđenje u skladu sa propisima kojima se uređuju poslovanje tih ustanova.

U utuženom periodu još uvek nije bila završena transformacija Vojne ustanove „Dedinje“, pa se zato na plate, naknade i druga primanja zaposlenih u toj ustanovi, saglasno članu 9a označene Uredbe, primenjuje Pravilnik o raspodeli dobiti i zarada civilnih lica u vojnoj ustanovi „Dedinje“ od 10.04.2006. godine. Prema članu 19. stav 1. tog Pravilnika, civilnom licu u ustanovi pripada vojni dodatak zbog posebnih uslova rada pod kojim vrši službu u Vojsci u visini od 15% od osnovne plate. S`obzirom da transformacija Vojne ustanove „Dedinje“ nije okončana, tužilja još uvek nije stekla status vojnog službenika ili vojnog nameštenika da bi se na nju mogao primeniti Pravilnik o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 28/11 i 10/17) kojim je predviđen vojni dodatak od 20% (član 24. stav 2).

Iz navedenih razloga, nisu osnovani navodi tužiljine revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, naročito navodi da je o njenom zahtevu za isplatu razlike na ime vojnog dodatka trebalo odlučiti na osnovu člana 19. stav 2. Pravilnika o raspodeli dobiti i zarada civilnih lica u vojnoj ustanovi „Dedinje“ od 10.04.2006. godine. Tim članom je predviđeno da se u slučaju promene odredaba Zakona o Vojsci koje regulišu isplatu vojnog dodatka civilnim licima na službi u Vojsci Srbije i Crne Gore, ta promena direktno primenjuje u ustanovi bez posebne izmene Pravilnika. Pravilnik o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih pripadnika Vojske Srbije primenjuje se na profesionalne pripadnike Vojske koji imaju status vojnog službenika ili vojnog nameštenika. Taj opšti akt ne može se primeniti na zaposlene u vojnim ustanovama koje se nalaze u postupku transformacije, u skladu sa označenom Uredbom Vlade Republike Srbije, jer zaposleni u tim ustanovama još uvek nemaju status vojnog službenika ili vojnog nameštenika.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u pogledu pravnosnažne odluke tužiljinom zahtevu za isplatu razlike do minimalne zarade, ne postoje razlozi zbog kojih bi trebalo dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, u smislu člana 404. ZPP.

Pravo na platu za obavljeni rad je Ustavom zajemčeno pravo predviđeno članom 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. To je i najvažnije imovinsko pravo zaposlenog, zbog čega u potpunosti preteže privatnopravni element nad javnopravnim elementom u radnom odnosu u kom je država poslodavac. Zbog toga, ono uživa direktnu sudsku pravnu zaštitu, čije ispunjenje ne podleže nikakvim zakonskim ograničenjima. Minimalna zarada predstavlja zakonski minimum i ima za cilj da se obezbedi zaštita zaposlenog radi zadovoljavanja njegovih egzistencionih i socijalnih potreba. Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju Međunarodne organizacije rada broj 131. o utvrđivanju minimalnih nadnica, kojom je propisano da minimalne nadnice imaju zakonsku snagu i da se ne mogu smanjivati. Shodno tome, smisao i cilj odredbe člana 111. Zakona o radu, proizilazi iz interesa zaposlenog čija zarada ne može biti niža od minimalne zarade.

O direktnoj sudskoj zaštiti prava zaposlenog na platu za obavljeni rad kao Ustavom zajemčenog prava i najvažnijeg imovinskog prava i u situaciji kad postoji radni odnos zaposlenog sa državom, izjašnjavao se i Ustavni sud (odluka Už 7156/2014 od 11.12.2014. godine). Isti sud se izjašnjavao i o pravu zaposlenog na miminalnu zaradu, kao zakonski minimum koji ima za cilj da obezbedi zadovoljenje njegovih egzistencionalnih potreba, kako sa stanovišta ratifikovane Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 131. tako i sa stanovišta odredbe člana 111. Zakona o radu (odluka Už 8873/2014 od 29.09.2016. godnie). U tom kontekstu, nema odstupanja pobijane drugostepene presude u delu kojim je odbijena žalba tužene ni od odluka revizijskog suda donetih u istim činjenično-pravnim sporovima, zbog čega ne postoji potreba da se o posebnoj reviziji tužene odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse ili radi novog tumačenja prava.

U sporovima o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa o dozvoljenosti revizije odlučuje se kao u drugim imovinsko-pravnim sporovima, prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela, u smislu člana 403. stav 3. ZPP. Vrednost predmeta spora dela drugostepene presude koji se pobija revizijom tužene iznosi 342.639,76 dinara i očigledno je niži od dinarske protivvrednosti od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, merodavnog za dovzoljenost revizije u smislu navedene odredbe.

Zbog toga je, na osnovu člana 404. ZPP odlučeno kao u drugom, a na osnovu člana 413. istog zakona kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić