U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Slaviša Miljuš, advokat iz ..., protiv tuženog JP „Stambeno“ Ruma, čiji je punomoćnik Vladislav Maletić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1709/21 od 14.09.2021. godine, u sednici veća održanoj 12.04.2023. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1709/21 od 14.09.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Rumi P1 513/19 od 12.04.2021. godine, usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno, kao nezakonito, rešenje tuženog od 10.10.2019. godine, kojim je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog, obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju, zdravstvenom stanju i radnim sposobnostima i da mu obezbedi sva prava iz radnog odnosa, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 70.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1709/21 od 14.09.2021. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je usvojena, pa je prvostepena presuda preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u delu kojim je tuženi obavezan da tužioca vrati na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju, zdravstvenom stanju i radnim sposobnostima i u tom delu je tužba odbačena. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 83.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…18/2020), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 231. ZPP, na koju se revizijom zapravo ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je prvi put zasnovao radni odnos kod tuženog 03.01.2014. godine, kada je sa tuženim zaključio ugovor o radu i međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima v.d. direktora preduzeća, zasnivajući radni odnos na određeno vreme, za vreme trajanja mandata, a na osnovu prethodno donetog rešenja SO Ruma od 30.12.2013. godine kojim je tužilac imenovan za vršioca dužnosti direktora tuženog za period od najduže 6 meseci. Rešenjem SO Ruma od 13.06.2014. godine konstatovano je da je tužiocu prestala funkcija vd direktora tuženog zaključno sa danom 29.06.2014. godine, zbog isteka mandata, a drugim rešenjem od istog dana tužilac je imenovan za vršioca dužnosti direktora tuženog od 30.06.2014. godine za period od najduže 6 meseci, pa je između stanaka zaključen ugovor o radu o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima v.d. direktora preduzeća, a kojim je tužilac zasnovao radni odnos na određeno vreme najduže 6 meseci. Nakon toga, daana 30.12.2014. godine usledilo je zaključenje ugovora o radu o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima v.d. direktora preduzeća, kojim je tužilac ponovo zasnovao radni odnos na određeno vreme do stupanja na dužnost direktora koji bude izabran po osnovu javnog konkursa. Dana 06.03.2015. godine doneto je rešenje kojim je tužilac razrešen sa funkcije vd direktora zbog isteka mandata i istog dana rešenje o prestanku radnog odnosa kojim je utvrđeno da tužiocu prestaje radni odnos dana 20.03.2015. godine zbog isteka mandata. Rešenjem SO Ruma od 25.04.2015. godine tužilac je imenovan za vršioca dužnosti direktora tuženog, po osnovu čega je zaključen ugovora o radu i međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima v.d. direktora preduzeća od 27.04.2015. godine, kojim je tužilac ponovo zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme, do stupanja na dužnost direktora koji bude izabran po osnovu javnog konkursa, a najduže šest meseci. Usledila je odluka SO Ruma od 26.10.2015. godine, kojim je tužilac razrešen funkcije vršioca dužnosti direktora tuženog, rešenje od istog datuma o prestanku radnog odnosa zbog isteka mandata i novo rešenje kojim je tužilac ponovo imenovan za v.d. direktora tuženog do stupanja na dužnost direktora koji bude izabran po osnovu javnog konkursa, a najduže šest meseci, po osnovu čega je zaključen 29.10.2015. godine ugovor o radu i međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima v.d. direktora preduzeća od kojim je tužilac ponovo zasnovao radni odnos kod tuženog na određeno vreme, do stupanja na dužnost direktora koji bude izabran po osnovu javnog konkursa, a najduže šest meseci.

Dana 31.03.2016. godine SO Ruma je donela rešenje o imenovanju direktora tuženog, kojim je tužilac imenovan na funkciju direktora preduzeća za period od četiri godine. U članu 3. rešenja određeno je da po prestanku funkcije imenovani kao zaposleni koji je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme pre imenovanja na funkciju direktora, nastavlja sa radom u istom preduzeću na neodređeno vreme na radnom mestu koje odgovara po vrsti i stepenu stručne spreme, znanju i sposobnostima. U članu 4. te odluke je navedeno da će prava i obaveze direktora biti uređene ugovorom o radu zaključenim između Nadzornog odbora tuženog i direktora, ovde tužioca. Dana 22.04.2016. godine saglasno rešenju o imenovanju direktora preduzeća od 31.03.2016. godine, zaključen je ugovor o radu i međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima direktora preduzeća, ovde tužioca, kojim je u članu 3. određeno da zaposleni stupa na dužnost 22.04.2016. godine, kada preuzima sva prava i obaveze predviđene Zakonom o javnim preduzećima i Statutom tuženog, a članom 9. Ugovora navedeno je da se isti zaključuje na određeno vreme u skladu sa rešenjem o imenovanju direktora od 31.03.2016. godine.

Na sednici održanoj 09.10.2019. godine, SO Ruma je donela rešenje o razrešenju direktora tuženog, ovde tužioca, a pre isteka mandata. Na osnovu navedenog rešenja tuženi je 10.10.2019. godine doneo predmetno rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca kod tuženog, a koji je zasnovan ugovorom o radu i međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima direktora od 22.04.2016. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu osnovan, jer iz člana 3. rešenja SO Ruma od 31.03.2016. godine o imenovanju tužioca na funkciju direktora tuženog na period od četiri godine proizlazi da je tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme pre imenovanja na funkciju direktora, te da je određeno da će po prestanku funkcije nastaviti sa radom u istom preduzeću na neodređeno vreme na radnom mestu koje odgovara po vrsti i stepenu stručne spreme, znanju i sposobnostima.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud iz činjeničnog stanja utvrđenog tokom prvostepenog postupka izveo drugačiji pravni zaključak i pravilnom primenom odredbe člana 175. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, ocenio da tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužioca na rad nije osnovan.

Neosnovano se navodima revizije tužioca osporava pravilna primena pravila o teretu dokazivanja i pravilna primena materijalnog prava.

Tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po sukcesivno zaključivanim ugovorima o radu na određeno vreme, a na osnovu odluka SO Ruma kojima je imenovan za vršioca dužnosti direktora tuženog u periodu od 30.12.2013. godine do 26.10.2015. godine. Dana 22.04.2016. godine, saglasno rešenju SO Ruma o imenovanju tužioca za direktora tuženog od 31.03.2016. godine, zaključen je ugovor o radu i međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima tužioca kao direktora tuženog, kojim je u članu 9. određeno da se ugovor o radu zaključuje na određeno vreme, u skladu sa rešenjem o imenovanju direktora od 31.03.2016. godine, prema kom je tužilac imenovan na funkciju direktora preduzeća na period od četiri godine.

Činjenica je da je članu 3. rešenja o imenovanju tužioca za direktora tuženog od 31.03.2016. godine određeno da će po prestanku funkcije tužilac kao zaposleni koji je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme pre imenovanja na funkciju direktora, nastaviti sa radom kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu koje odgovara po vrsti i stepenu stručne spreme, znanju i sposobnostima. Međutim, imajući u vidu da je odredbama Zakona o radu propisano da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, to navedena odredba člana 3. rešenja SO Ruma od 31.03.2016. godine ne može biti nesumnjiv dokaz da je tužilac pre donošenja navedenog rešenja bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, jer takva činjenica može biti dokazana samo pisanim ugovorom o radu zaključenim sa tužiocem kao zaposlenim kod tuženog na neodređeno vreme, koju činjenicu, tužilac na kome je nasuprot revizijskim navodima bio teret dokazivanja, nije dokazao.

Kako je tužilac pre imenovanja na funkciju direktora tuženog bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 29.10.2015. godine do stupanja na dužnost direktora koji bude izabran po osnovu javnog konkursa, a najduže šest meseci, nakon čega je 31.03.2016. godine tužilac imenovan za direktora tuženog i zaključio ugovor o radu od 22.04.2016. godine na period trajanja mandata od 4 godine, to je po donošenju rešenja o razrešenju sa funkcije direktora od 09.10.2019. godine pre isteka mandata, pravilnom primenom člana 175. stav 1. u vezi člana 48. stav 3. Zakona o radu i člana 46. Zakona o javnim preduzećima doneto rešenje o prestanku radnog odnosa tužioca kod tuženog od 10.10.2019. godine, zbog čega je tužbeni zahtev za poništaj tog rešenja i vraćanje tužioca na rad neosnovan.

Posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu je reintegracija zaposlenog, pri čemu sud nema mogućnost da naloži poslodavcu da vrati zaposlenog na radno mesto na kom je radio pre otkaza ugovora o radu, već da ga rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, a u cilju izvršenja odluke o vraćanju tužioca na rad. S tim u vezi, osnovano tužilac ukazuje u reviziji da je pogrešno drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu u delu u kom je tuženi obavezan da tužioca vrati na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju, zdravstvenom stanju i radnim sposobnostima i u tom delu tužbu odbacio, jer tužbenim zahtevom nije ni traženo vraćanje na konkretno radno mesto. Međutim, kako je tužbeni zahtev za poništaj rešenja o otkazu pravnosnažno odbijen, pravne posledice odluke o delu tužbenog zahteva za vraćanje na rad su iste kao i u slučaju da je i u ovom delu meritorno odlučeno, zbog čega navedeno nije od uticaja na drugačiju odluku o reviziji.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić