Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, dela kojim je preinačena prvostepena presuda i odlučeno o troškovima drugostepenog postupka, tužena je na osnovu člana 404. ZPP blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju.

O reviziji tužene nije odlučivano primenom člana 404. ZPP, jer je članom 403. stav 2. tačka 2. tog zakona propisano da je revizija uvek dozvoljena ako je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o zahtevima stranaka.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je tokom 1996. godine zasnovala radni odnos kod tuženog sa IV stepenom stručne spreme i radila je poslove ... . Tužena je 05.10.2004. godine objavila oglas za radno mesto ... sa ispravkom od 12.10.2004. godine, u kojem je kao jedan od uslova za zasnivanje radnog odnosa tražen VI stepen stručne spreme. Tužilja je u međuvremenu stekla taj stepen stručne spreme i zato se javila na objavljeni oglas. Tužena je, rešenjem od 22.10.2004. godine, zasnovala radni odnos sa tužiljom na neodređeno vreme na označenom radnom mestu i utvrdila koeficijent za obračun i isplatu njene plate od 9,80. Između stranaka je 15.07.2006. godine zaključen ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti kojim je, između ostalog, utvrđen koeficijent za obračun i isplatu tužiljine plate od 11,20. Tužena je sredstva za isplatu plata zaposlenih obezbeđivala iz budžeta Republike Srbije, na osnovu „cenus“ obrasca u koji se unose relevantni podaci o zaposlenima - broj zaposlenih, njihov stepen stručne spreme, godine radnog staža i drugo. U periodu od 2008. godine do januara 2013. godine tužena je obračunavala tužiljinu platu po koeficijentu 8,62, a dodatna sredstva za isplatu plate do njene visine obračunate primenom koeficijenta 11,20, obezbeđivala je iz sopstvenih prihoda koje je ostvarivala radom sa vanrednim učenicima i radom restorana. Tokom 2012. godine tužena je imala poteškoća u poslovanju - račun sopstvenih sredstava bio je prazan, da bi tokom 2014. godine nastupila finansijska konsolidacija ali tužena više nije mogla da isplaćuje tužilji dodatak na platu, već je njenu zaradu obračunavala primenom koeficijenta 8,62. Dug tužene - razlika između isplaćene plate i plate obračunate primenom koeficijenta 11,20 u spornom periodu februar 2013. godina - februar 2017. godina iznosi ukupno 340.218,38 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, ugovor o radu je akt zasnivanja i akt uređivanja radnog odnosa jer uspostavlja radni odnos i određuje sadržinu prava, obaveza i odgovornosti zaposlenog i poslodavca u skladu sa zakonom i drugim opštim aktima, kojim se mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu predviđena zakonom. Ugovorom o međusobnim pravima, obavezama i odgovornostima koji su stranke zaključile tužilji je priznata plata koja je povoljnija od plate propisane opštim aktom tužene i Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plate zaposlenih u javnim službama. Iako je tim ugovorom tužena preuzela obavezu da tužilji obračunava i isplaćuje platu po koeficijentu 11,20, takva njena obaveza po stanovištu prvostepenog suda nije u skladu sa imperativnim odredbama koje se u ovom slučaju moraju primeniti - Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i označenom Uredbom, jer se plate zaposlenih u javnim službama finansiraju iz budžeta Republike Srbije. Zbog toga, po shvatanju tog suda, tužena nije imala osnov da tužilji platu obračunava i isplaćuje po koeficijentu 11,20 jer je Uredbom Vlade Republike Srbije za obračun i isplatu plate zaposlenih u javnim službama na poslovima koje je tužilja obavljala predviđen koeficijent 8,62, pri čemu isplata tzv. „dodatka na platu“ koji je u jednom vremenskom periodu isplaćivan svim zaposlenima nije od uticaja na izloženo stanovište po pitanju pravilnosti obračuna tužiljine plate.

Drugostepeni sud ne prihvata izloženo pravno stanovište nižestepenog suda. Po shvatanju tog suda, Zakon o platama u državnim organima i javnim službama u Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnom sektoru nisu ograničavajući faktor za utvrđivanje većih plata jer je članom 12. navedenog zakona propisano da javne službe koje ostvare prihode koji nisu javni prihodi u smislu Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima, odnosno koje ostvaruju sopstvene prihode iz dopunskog rada i pružanjem drugih usluga, mogu uvećati plate utvrđene u skladu sa zakonom i aktom Vlade iz člana 8. tog zakona (Uredbom) do visine ostvarenog prihoda, a najviše 30% po zaposlenom. Sledstveno tome, po mišljenju tog suda, ugovor o radu zaključen između stranaka kojim je utvrđen koeficijent za obračun i isplatu tužiljine plate od 11,20 nije protivan zakonskim i podzakonskim aktima jer koeficijent tužiljine plate od 8,62 nije uvećan za više od 30%, tako da je tužena dužna nadoknaditi štetu tužilji u visini utvrđene razlike sa pripadajućom zateznom kamatom, pri čemu je bez značaja njen navod da nije imala finansijskih mogućnosti za isplatu uvećane plate.

Ovakvo pravno stanovište drugostepenog suda nije prihvatljivo.

Način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave uređen je Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 34/01 ... 92/11). Tim zakonom (član 8) propisano je da se koeficijent za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih iz člana 1. tačke 1, 3, 4. i 5. tog zakona utvrđuje aktom Vlade kojim se zaposleni razvrstavaju u platne razrede prema zvanjima, zanimanjima ili poslovima. Istim zakonom predviđena je mogućnost za javne službe koje ostvare prihode, koji nisu javni prihodi u smislu Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima, za uvećanje plate utvrđene u skladu sa tim zakonom i aktom Vlade iz člana 8. tog zakona, ali samo do visine tako ostvarenog prihoda i maksimalno 30% po zaposlenom (član 12. stav 1).

Argumenti drugostepenog suda za preinačenje prvostepene presude i usvajanje tužbenog zahteva u ovom sporu zasnovani su na činjenici da tužena ostvaruje sopstvene prihode i da je zato zaposlenima, uključujući i tužilju, isplaćivala platu u većem iznosu od pripadajuće po Uredbi Vlade Republike Srbije. Međutim, po stanovištu revizijskog suda, upravo zato nije prihvatljivo stanovište tog suda da je bez značaja finansijska nemogućnost tužene da u spornom periodu isplaćuje tužilji uvećanu platu. Saglasno članu 12. stav 1. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, plata zaposlenih utvrđena u skladu sa tim zakonom i aktom Vlade iz člana 8. tog zakona može se uvećati samo do visine tako ostvarenih prihoda (maksimalno 30%). Zbog toga činjenica da li je tužena u spornom periodu ostvarivala sopstvene prihode i u kom iznosu, nije nebitna kako za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva tako i za odluku o njegovoj visini, a ta činjenica za sada nije utvrđena.

Iz tog razloga, pobijana drugostepena presuda je morala biti ukinuta u delu kojim je usvojena žalba tužilje i delimično preinačena prvostepena presuda, i predmet u tom delu vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju drugostepeni sud će, imajući izloženo u vidu, odlučiti o tužiljinoj žalbi.

Ukinuta je i odluka o troškovima drugostepenog postupka zato što zavisi od konačnog ishoda po tužiljinom redovnom pravnom leku.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić