U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Božidara Vujičića i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji su punomoćnici Dragan Marković i Božo Marković, advokati iz ..., protiv tuženog BB sa sedištem u ..., čiji je punomoćnik Milan Marković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1457/17 od 18.09.2017. godine, u sednici održanoj 19.06.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1457/17 od 18.09.2017. godine i delimična presuda Osnovnog suda u Vrbasu P1 338/16 od 03.02.2017. godine, pa se poništava rešenje tuženog BB iz ... od 25.02.2014. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj ./. od 14.04.2011. godine, a tuženi se obavezuje da tužioca AA iz ... vrati na rad, na radno mesto koje je obavljao pre otkaza ugovora o radu ili da ga rasporedi na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnom iskustvu, u roku od 8 dana od prijema prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Vrbasu P1 338/16 od 03.02.2017. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa i otkazu ugovora o radu broj ./. od 14.04.2011. godine i rešenje od 25.02.2014. godine, a da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad, na radno mesto koje je obavljao pre otkaza ugovora o radu ili da ga rasporedi na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnom iskustvu. Stavom drugim izreke konstatovano je da će o preostalom delu tužbenog zahteva i o troškovima postupka biti odlučeno konačnom odlukom.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1457/17 od 18.09.2017. godine, žalba tužioca je odbijena, kao neosnovana i delimična prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme, počev od 03.05.2006. godine, a po Ugovoru o radu broj ./. od 14.04.2011. godine raspoređen je na poslove direktora tuženog za Srbiju. Ugovor o radu mu je otkazan rešenjem tuženog od 06.08.2012. godine, ali je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu, SJ u Vrbasu, od 13.09.2013. godine, koja je postala pravnosnažna 26.12.2013. godine, navedeno rešenje o otkazu poništeno i tuženi obavezan da tužioca vrati na radno mesto koje je obavljao pre otkaza ugovora o radu ili da ga rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima. Prema Pravilniku o sistematizaciji radnih mesta od 08.08.2013. godine, kod tuženog su sistematizovana samo tri radna mesta sa po jednim izvršiocem i to mesto generalnog direktora, šefa računovodstva i kontrolora bezbednosti imovine privrednog društva, za koja je propisana visoka stručna sprema i 5 godina radnog iskustva. Dana 10.02.2014. godine, po pozivu tuženog, tužilac je sa svojim punomoćnikom došao na razgovor radi vraćanja na rad i tom prilikom mu je tuženi predao ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu broj ./. od 14.04.2011. godine, za rad na radnom mestu kontrolora bezbednosti imovine privrednog društva. U aneksu se pozivao na Program rešavanja viška zaposlenih od 01.10.2013. godine, po kome više ne postoji potreba za radnim mestom koje je tužilac obavljao pre prestanka radnog odnosa, jer tuženi više ne obavlja privrednu delatnost i postoji samo potreba za obavljanjem poslova kontrole bezbednosti imovine. Tužilac i njegov punomoćnik nisu potpisali prijem ponude, već je o tome tuženi sačinio službenu belešku. Kako tužilac u roku od 8 dana nije prihvatio datu ponudu i nije potpisao ponuđeni aneks ugovora o radu, doneto je pobijano rešenje od 25.02.2014. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu broj ./. od 14.04.2011. godine, kojim je tužilac bio raspoređen na radno mest v.d. direktora, a zbog odbijanja zaključenja aneksa ugovora o radu. U postupku je utvrđeno i da se po predlogu tužioca i dalje vodi izvršni postupak radi izvršenja pravnosnažne presude za vraćanje tužioca na rad.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sudovi su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog od 25.02.2014. godine, uz zaključak da su tužiocu ponuđeni odgovarajući poslovi s obzirom na stručnu spremu, te da mu je tuženi iz opravdanih razloga ponudio zaključenje ugovora pod izmenjenim okolnostima, pa kako tužilac iste nije prihvatio, to je pravilnom primenom člana 179. stav 1. tačka 7. Zakona o radu, doneto rešenje kojim mu je otkazan ugovor o radu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, poslodavac može zaposlenom da ponudi izmenu ugovorenih uslova rada, primenom člana 171. stav 1. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“ broj 24/05, ... i 32/13, koji je u tom periodu bio na snazi), u slučajevima predviđenim tačkom 1. do 6. ovog stava, dok ga odredba člana 172. stav 1. Zakona, obavezuje da uz ponudu za zaključenje aneksa ugovora o radu, zaposlenom u pisanom obliku dostavi i razloge za ponudu, rok u kome zaposleni treba da se izjasni o ponudi i pravne posledice koje mogu da nastanu odbijanjem ponude. Ako zaposleni odbije zaključenje aneksa ugovora o radu u vezi sa članom 171. stav 1. tačka 1. do 5. ovog Zakona, poslodavac može da mu otkaže ugovor o radu, primenom člana 179. stav 1. tačka 7. Zakona o radu.

Pravilna primena navedenih zakonskih odredaba podrazumeva da poslodavac može zaposlenom ponuditi izmenu ugovorenih uslova rada, kada za to postoje promenjene okolnosti u odnosu na momenat zaključenja ugovora o radu, koje opravdavaju izmenu tog ugovora. Dakle, ponuda za zaključenje aneksa ugovoru o radu se može dati zaposlenom – odnosno licu koje je kod poslodavca u radnom odnosu po već zaključenom ugovoru o radu i koji (i faktički) obavlja poslove radnog mesta na koje je raspoređen zaključenim ugovorom.

U konkretnom slučaju tužiocu je rešenjem tuženog otkazan ugovor o radu od 14.04.2011. godine, kojim je raspoređen na radno mesto direktora, a pravnosnažnom sudskom odlukom ovo rešenje tuženog je poništeno i tuženi obavezan da tužioca vrati na rad – na ranije ili drugo odgovarajuće radno mesto, jer je reintegracija zaposlenog nužna pravna posledica utvrđenja da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos i primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu. Međutim, vraćanje zaposlenog na rad po pravnosnažnoj sudskoj odluci, kao i njegovo raspoređivanje na određene poslove, podrazumeva da je zaposleni počeo da radi na odgovarajućim poslovima ili da mu je to omogućeno, na koji način je obaveza tuženog, kao poslodavca i izvršnog dužnika, određena i odredbom člana 383. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Donošenjem pravnosnažne presude o poništaju prethodnog rešenja tuženog, od 06.08.2012. godine, o otkazu ugovora o radu tužiocu, jeste ostao na snazi ugovor o radu broj ./. od 14.04.2011. godine, kojim je tužilac raspoređen na radno mesto v.d. direktora, ali to ne znači i da je tuženi ispunio svoju obavezu određenu navedenom pravnosnažnom odlukom, jer tužioca nije vratio na rad – ni na ranije mesto direktora, ni na drugo odgovarajuće radno mesto. Kako je uslov za davanje ponude za zaključenje aneksa ugovora o radu da zaposleni ima zaključen ugovor o radu sa poslodavcem, ali i da obavlja poslove radnog mesta na koje je ugovorom raspoređen, što je u konkretnom slučaju izostalo. Iz navedenog proizilazi da pre ispunjenja ovog uslova, odnosno pre vraćanja tužioca na rad (na prethodno ili drugo odgovarajuće radno mesto), tuženi nije mogao tužiocu ponuditi aneks za izmenu ugovorenih uslova rada, pa mu zbog odbijanja zaključenja aneksa nije mogao ni otkazati ugovor o radu, na osnovu člana 179. stav 1. tačka 7. Zakona o radu, što i tako donetu odluku o otkazu čini nezakonitom, a zahtev tužioca za poništaj iste i za vraćanje na rad – osnovanim.

Imajući u vidu izneto, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da je pobijanom presudom tužbeni zahtev odbijen uz pogrešnu primenu materijalnog prava, pa je primenom člana 416. stav 2. ZPP, preinačio nižestepene odluke i tužbeni zahtev usvojio, odnosno odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić