U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović i Spomenke Zarić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vesna Milanović, advokat iz ..., protiv tuženog Doma za lica sa oštećenim vidom „BB“ iz ..., čiji je punomoćnik Saša Jurić, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3934/20 od 14.01.2021. godine, u sednici održanoj 21.07.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3934/20 od 14.01.2021. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Pančevu P1 162/19 od 24.09.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je nerešeni deo tužbenog zahteva tužilje i obavezan tuženi da tužilji isplati na ime naknade za srazmerni deo neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2017. godinu, zaključno sa 24.10.2017. godine iznos od 130.105,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.10.2017. godine, pa sve do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 278.518,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti ove presude, pa do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3934/20 od 14.01.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete za srazmerni deo neiskorišćenog godišnjeg odmora za 2017. godinu, zaključno sa 24.10.2017. godine, isplati iznos od 130.105,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.10.2017. godine, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude.

Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova sastava odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 87/18) i našao da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu na određeno vreme 24.10.2013. godine, za obavljanje poslova ... počev od 24.10.2013. godine do 24.10.2017. godine, odnosno do isteka vremena na koje je izabrana. Rešenjem Pokrajinske vlade AP Vojvodine od 31.08.2016. godine, tužilja je razrešena dužnosti ... rešenjem broj 998/A od 09.09.2016. godine, otkazan joj je ugovor o radu i radni odnos joj je prestao 31.08.2016. godine. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Novom Sadu P1 52/16 od 09.02.2017. godine, navedeno rešenje je poništeno kao nezakonito. Od momenta prestanka radnog odnosa kod tuženog, tužilja je bila van radnog odnosa prijavljena na evidenciju nezaposlenih lica kod Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala Pančevo i isplaćivana joj je naknada, a uspela je i u postupku za naknadu štete na ime izgubljene zarade. Tužilji nije doneto rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za 2017. godinu, ali joj prema stavu prvostepenog suda pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora pripada u srazmernom delu (u odnosu na rešenje o korišćenju godišnjeg odmora za 2016. godinu), pa je obavezan tuženi da tužilji isplati dosuđeni iznos, shodno odredbi člana 72. i 76. Zakona o radu.

Prema obrazloženju drugostepene odluke, kako tužilja u 2017. godini nije radila, ne može se smatrati da joj pripada naknada štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora. Ovo iz razloga što je smisao godišnjeg odmora upravo odmor od aktivnog rada tokom godine, a kako takvog rada nije bilo, onda nema ni štete zbog nekorišćenja godišnjeg odmora na strani tužilje, u smislu odredbe člana 76. Zakona o radu, imajući u vidu da se ova norma odnosi na situaciju u kojoj je zaposleni radio u godini u kojoj mu je prestao radni odnos. Takođe, kako je presudom od 30.01.2018. godine usvojen njen zahtev za naknadu štete za izgubljenu zaradu za vreme nezakonitog prestanka radnog odnosa, ista sadrži i naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor. Iz ovih razloga je prvostepenu presudu preinačio, a tužbeni zahtev tužilje odbio.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, suprotno navodima revizije, pobijana presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 76. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 75/14) propisano je da u slučaju prestanka radnog odnosa, poslodavac je dužan da zaposlenom koji nije iskoristio godišnji odmor u celini ili delimično, isplati novčanu naknadu umesto korišćenja godišnjeg odmora, u visini prosečne zarade u prethodnih dvanaest meseci, srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora. Stavom 2. predviđeno je da naknada iz stava 1. ovog člana ima karakter naknade štete.

Shodno navedenom, da bi tužilja imala pravo na naknadu štete po ovom osnovu, potrebno je da je šteta zaista i nastala, odnosno da tužilja nije iskoristila godišnji odmor koji joj po zakonu pripada, ali isto tako da je u navedenoj godini i radila. Naknada štete za neiskorišćeni godišnji odmor pripada zaposlenom, kome je uskraćeno pravo na godišnji odmor, ali samo ako je u toj kalendarskoj godini aktivno radio. Kako u konkretnom slučaju tužilja u ovom periodu nije radila, ne pripada joj ni naknada štete po ovom osnovu. Suprotno navodima revizije, nije od značaja što tužilja nije radila krivicom tuženog, jer je smisao korišćenja godišnjeg odmora odmor od aktivnog rada tokom godine i služi za revitalizaciju zaposlenog, a što u konkretnom slučaju nije bilo, imajući u vidu da tužilja nije radila i nije bilo aktivnog rada u navedenoj godini. U tom smislu bez uticaja je i insistiranje u reviziji da se utvrdi koliki srazmerni deo godišnjeg odmora tužilji pripada, jer tužilja u 2017. godini nije uopšte radila.

Kod izloženog, neosnovani su navodi revizije da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, kao i da je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, s obzirom da je za svoju odluku dao dovoljne i jasne razloge, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić