Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Dopuštenost revizije je propisana članom 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, br.22/09), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti posebne revizije primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene presude, tužilja je bila sudija Prekršajnog apelacionog suda, sve do odlaska u penziju, dana ...2019. godine. Pre toga, dana ...2019. godine, tužilji je preminuo otac i ona je, dana ...2019. godine, tuženoj podnela zahtev za isplatu solidarne pomoći, uz koji je dostavila izvod iz MKU za svog pokojnog oca. Tužena je obaveštenjem od 12.09.2019. godine pozvala tužilju da dostavi potvrdu RF PIO ili kopiju poslednjeg čeka od penzije, kao dokaz da preminuli član uže porodice nije primao penziju veću od najmanjeg iznosa penzije i izjavu overenu kod notara da solidarna pomoć u slučaju smrti člana uže porodice tužilje nije isplaćena od strane drugog poslodavca, sve shodno odluci Ministarstva pravde od 05.07.2019. godine (kojom je bliže regulisan postupak ostvarivanja prava na solidarnu pomoć za državne službenike i nameštenike zaposlene u pravosudnim organima). Tužilja je po prijemu obaveštenja, uputila tuženoj podnesak od 25.09.2019. godine u kome je navela da ne treba da dostavlja traženu dokumentaciju i da je jedini uslov za ostvarivanje prava na solidarnu pomoć za slučaj smrti člana uže porodice, nastanak činjenice smrti i da pomoć nije ostvarena od strane drugog poslodavca, pojasnivši da je njen otac bio udovac, a njena sestra zahtev nije podnosila. Tužena je dana 19.10.2019. godine, nakon konsultacije sa Visokim savetom sudstva i pozivom na mišljenje Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave od 11.06.2019. godine, dopisom obavestila tužilju da se i na izabrana lica koja nemaju položaj državnih službenika i nameštenika takođe odnosi odluka Ministarstva pravde od 05.07.2019. godine i da je potrebno da dostavi traženu izjavu kako bi odlučivali o njenom zahtevu, ali da nije potrebna potvrda PIO fonda. Potrebnu izjavu tužilja je dostavila dana 19.10.2019. godine, a rešenjem Prekršajnog apelacionog suda od 23.10.2019. godine tužilji je priznato pravo na solidarnu pomoć za slučaj smrti člana uže porodice u visini od 10.000,00 dinara, shodno članu 2. i 45. stav 1. tačka 6. i stav 6. PKU za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 38/19), protiv kog rešenja tužilja nije u zakonskom roku pokretala spor pred nadležnim sudom. Iz obaveštenja od 16.12.2019. godine utvrđeno je da je Prekršajni apelacioni sud u toku 2019. godine i od drugog sudije u tom sudu (radi ostvarivanja prava na predmetnu vrstu pomoći) tražio dokaz o srodstvu sa članom uže porodice i izjavu overenu kod notara da solidarna pomoć nije isplaćena od strane drugog poslodavca. Uvidom u finansijski plan Prekršajnog apelacionog suda za 2019. godinu utvrđeno je da su planirana sredstva tog suda za socijalna davanja zaposlenima i to konkretno za pomoć u slučaju smrti člana uže porodice određena u ukupnom iznosu od 500.000,00 dinara, te da je tokom 2019. godine dvema sudijama Prekršajnog apelacionog suda isplaćena solidarna pomoć zbog smrti člana uže porodice u ukupnom iznosu od 20.000,00 dinara, i to sudiji BB 10.000,00 dinara i tužilji 10.000,00 dinara. Iz analitičkih kartica po kontima plaćanja za 2015. – 2018. godinu utvrđeno je da je zaposlenima kod istog poslodavca isplaćivana solidarna pomoć (po različitim osnovima) u iznosima većim od 10.000,00 dinara.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, odlukama nižestepenih sudova, odbijen je tužbeni zahtev za utvrđenje da je tužilja diskriminisana od strane tuženog, primenom čl. 5. - 8., 16., 43. Zakona o zabrani diskriminacije u vezi sa čl. 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i čl. 2. i 45. stav 1. tačka 6. PKU za državne organe. Navedeno uz obrazloženje da shodno izvedenim dokazima tužilja nije učinila verovatnim svoje tvrdnje da je u postupku ostvarivanja prava na predmetnu solidarnu pomoć kod poslodavca, bila diskriminisana, odnosno da je poslodavac u sprovedenom postupku u odnosu na tužilju pravio razliku koja se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim i političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu i ostalim odrednicama diskriminacije koji su propisani zakonom. Obrazloženo je da su sudovi imali u vidu da je poslodavac saglasno odredbama važećeg PKU za državne organe odredio visinu solidarne pomoći za svaku budžetsku godinu u skladu sa obezbeđenim finansijskim sredstvima za te namene, što je za 2019. godinu iznosilo 10.000,00 dinara po zaposlenom, kao i da je u pogledu traženja potvrde PIO fonda postupano zakonito, odnosno u skladu sa odredbom člana 45. stav 3. PKU i Odlukom Minisarstva pravde od 05.07.2019. godine, te da je zahtev preciziran nakon obavljene konsultacije sa Visokim savetom sudstva. Drugostepeni sud posebno ističe da bi u konkretnom slučaju moglo biti utvrđeno da je tužilja pretrpela diskriminaciju na radu od strane tužene u slučaju da postoji nezakonito postupanje tužene (činjenje ili nečinjenje) koje je jasno upereno na neko lično svojstvo tužilje, da su akti diskriminacije u smislu pravila iz člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije na nasumnjiv način potkrepljeni adekvatnim dokazima, odnosno podignuti na potreban stepen verovatnoće da bi teret dokazivanja prešao na tuženu, kao i da je ostvarena pretpostavka uzročnosti, tj. utvrđeno postojanje uzročno – posledične veze između štetnikove radnje, ličnog svojstva oštećenog i štete koju je oštećeni stoga pretrpeo. U vezi sa tim se ističe da u konkretnom slučaju nije izdvojeno niti diferencirano konkretno lično svojstvo tužilje usled kojeg je tužilja bila ugrožena i zbog kojeg se prema njoj postupalo različito u odnosu na druge zaposlene, niti su takve tvrdnje potkrepljene rezultatima izvedenih dokaza, posebno imajući u vidu da se radno angažovanje tužilje u Prekršajnom apelacionom sudu u svojstvu sudije ne može smatrati obeležjem ličnosti tužilje. Kako je odbijen glavni tužbeni zahtev tužilje, posledično su odbijeni i zahtevi za poništaj osporenog rešenja od 23.10.2019. godine, kao i zahtev tužilje za isplatu iznosa od 107.396,00 dinara na ime solidarne pomoći zbog smrti člana uže porodice.

Pravilno su sudovi, na utvrđeno činjenično stanje, primenili materijalno pravo donoseći pobijanu presudu, za koju su dali dovoljno razloga, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ br 22/2009) u članu 2. propisao je da diskriminacija i diskriminatorsko postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike i nejednako postupanje u odnosu na lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodu, rodnom identitetu, seksualnoj orijentaciji, polnim karakteristikama, nivoom prihoda, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Prema odredbi člana 6. istog Zakona, neposredna diskriminacija postoji ako se lice zbog njegovog ličnog svojstva u istoj ili sličnoj situaciji stavlja u nepovoljniji položaj, ili bi mogao biti stavljen u nepovoljniji položaj. Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Dakle, za utvrđenje diskriminacije odnosno diskriminatorskog postupanja, potrebno je da se lice koje traži zaštitu nalazi u uporedivoj ili bitno sličnoj situaciji u odnosu na drugo lice u odnosu na koje smatra da je diskriminisano, da je pravljenje razlike neopravdano i da je vezano za neko lično svojstvo diskriminisanog lica, te, ukoliko se lice koje traži sudsku zaštitu ne nalazi u takvoj situaciji, diskriminacije nema. Relevantno je i vremensko podudaranje akta u odnosu na druga lica u odnosu na koja oštećeno lice smatra da je diskriminisano.

U situaciji kada je tužilja nezadovoljna postupanjem tužene i smatra da je takvo ponašanje diskriminatorsko, a da pri tom nije učinila verovatnim da je takvo postupanje tužene u vezi sa ličnim svojstvima tužilje, ne može se govoriti o diskriminaciji u smislu citiranih odredbi zakona. Tužilja tvrdi da je diskriminisana nepravednim pravljenjem razlike u pogledu tražene dokumentacije za ostvarivanje prava na solidarnu pomoć i u pogledu utvrđene visine solidarne pomoći. Međutim, tužena je tokom postupka dokazala da je dokumentacija tražena u skladu sa odredbama PKU i Odlukom Ministarstva pravde od 05.07.2019. godine (kojom je bliže regulisan postupak ostvarivanja prava na solidarnu pomoć za državne službenike i nameštenike zaposlene u pravosudnim organima, koja se odnosila i na sudije kao izabrana lica), te da je visina solidarne pomoći određena u skladu sa planiranim sredstvima suda za socijalna davanja zaposlenima u 2019. godini.

U reviziji tužilja ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava time što je drugostepeni sud izveo zaključak da nije učinjeno verovatnim shodno kojem ličnom svojstvu je tužilja stavljena u nepovoljniji položaj uz obrazloženje da je takav zaključak u suprotnosti sa Ustavom RS i sudskom praksom gde je diskriminacija utvrđivana iako nejednako postupanje nije vršeno na osnovu ličnog svojstva tužilaca. Ovakvi navodi revidenta su neosnovani. Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom Republike Srbije, ali sam Zakon o zabrani diskriminaciji prilikom određivanja pojma diskiriminacije nužno vezuje akt diskriminacije za neko lično svojstvo oštećenog lica.

Nisu osnovani ni revizijski navodi da se iz spisa predmeta može zaključiti da je tužena vršila nejednake isplate na ime solidarne pomoći zbog smrti člana uže porodice bez ikakvog kriterijuma, te da rešenje kojim se priznaje pravo na isplatu solidarne pomoći ne sadrži obrazloženje u pogledu visine, čime se ukazuje na samovolju rukovodioca i diskriminaciju koja je u konkretnom slučaju izvršena, kao i da se iz finansijskih izveštaja koji se nalaze u spisima predmeta može utvrditi da se u prethodnim godinama bila predviđena manja sredstva za isplate po ovom osnovu, a same pojedinačne isplate vršene su u višim iznosima. Kao što je već istaknuto za utvrđenje diskriminacije relevantno je i vremensko podudaranje u odnosu na druga lica u odnosu na koja oštećeno lice smatra da je diskriminisano. Predmetna solidarna pomoć isplaćena je u skladu sa planiranim sredstvima suda za socijalna davanja zaposlenima u 2019. godini, te je isti iznos isplaćen i drugoj zaposlenoj koja je jedina ostvarila isto pravo na isplatu solidarne pomoći u istom periodu, te se ne može govoriti o različitom postupanju u tom vremenskom intervalu, i u odnosu na druga uporediva lica, a okolnost da je u godinama koje su prethodile godini u kojoj je tužilja stekla pravo na socijalnu pomoć isplaćivani veći iznosi nije relevantna s obzirom da se ne radi o istim budžetskim godinama, a da u smislu odredbe člana 45. stav 12 PKU za državne organe rukovodilac određuje visinu solidarne pomoći za svaku budžetsku godinu u skladu sa obezbeđenim finansijskim sredstvima za te namene, dok za pravosudne organe koji su indirektni korisnici budžeta, visinu solidarne pomoći određuje ministarstvo u čijem delokrugu je nadležnost za obezbeđenje sredstava za isplatu plata državnih službenika i nameštenika. Osim toga, nije predviđena obaveza obrazloženja visine predmetne pomoći niti su druga rešenja o isplati socijalne pomoći sadržala obrazloženje u pogledu visine solidarne pomoći koja zaposlenom pripada da bi se radilo o različitom postupanju u odnosu na tužilju.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, smatrajući da revizijom tužilje nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, na osnovu člana 414. ZPP, odbio reviziju tužilje kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić