Odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Beogradu je nakon rasprave održane pred tim sudom doneo presudu Gž1 449/18 dana 16.06.2021. godine kojom je žalbu tuženog odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1690/15 od 14.02.2017. godine u prvom, trećem, četvrtom i šestom stavu izreke, preinačio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1690/15 od 14.02.2017. godine u drugom stavu izreke i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužioca vrati na posao, i odbio zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi, kao neosnovan.

Protiv navedene drugostepene presude dozvoljenu i blagovremenu reviziju izjavio tuženi, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011 ... 18/2020) i zaključio da je revizija tuženog osnovana.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana drugostepena presuda, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 01.12.1977. godine do 06.01.1992. godine, na radnom mestu ... . Tužiocu je odlukom tuženog od 21.12.1991. godine na osnovu člana 67. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ 45/91) izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i utvrđeno da je tužiocu 09.12.1991. godine prestao radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla u trajanju više od 5 radnih dana uzastopno u smislu člana 87. istog zakona. Odluku je poslodavac istakao na oglasnoj tabli dana 26.12.1991. godine, a skinuo je sa table 15.01.1992. godine. Iz iskaza tužioca drugostepeni sud je utvrdio da nije znao da se protiv njega vodi disciplinski postupak od 1991. godine, i da to nije mogao da zna jer je bio izbačen iz zgrade tuženog i nije mogao da dolazi na posao jer je kod tuženog stajalo obezbeđenje. Tuženi tužiocu nije dostavio zahtev za pokretanje disciplinskog postupka, niti poziv za saslušanje, niti ga je obavestio da se 27.11.1991. godine, a najkasnije do 02.12.1991. godine javi na posao. Odluku o prestanku radnog odnosa tužilac nije primio. Na osnovu nalaza sudskog veštaka utvrđen je valorizovani iznos neto zarade koju bi tužilac ostvario da je radio kod tuženog u periodu od 01.06.1991. godine do 23.11.1992. godine, primenom koeficijenta nivoa zarade koju je ostvario tužilac u periodu od 3 godine pre nastanka štetnog događaja u odnosu na prosečnu neto zaradu u Srbiji, sa uvećanjem od 23,80% u odnosu na prosek, za kolika je zarada tužioca bila veća u odnosu na prosečnu zaradu. Utvrđena je i zarada za period od 01.09.1998. godine do 12.08.2008. godine, sve u ukupnom iznosu od 6.584.183,00 dinara.

Prvostepeni sud je utvrdio iz odluke o prestanku radnog odnosa od 25.12.1991. godine da je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa na osnovu zahteva za pokretanje disciplinskog postupka, zato što je dana 08.08.1991. godine sa grupom radnika ušao u poslovne prostorije preduzeća i tom prilikom i pored insistiranja odgovornih radnika da ne ometa proces rada u preduzeću odbio da napusti zgradu i takođe što je dana 27.11.1991. godine obavešten da se odmah, najkasnije do 02.12.1991. godine javi na posao, što nije učinio ni do 09.12.1991. godine, odnosno duže od 5 radnih dana. Iz službene beleške tuženog utvrđeno je da je dostavljanje odluke izvršeno isticanjem na oglasnu tablu 26.12.1991. godine, odakle je odluka skinuta dana 15.01.1992. godine. Tužilac je radnu knjižicu preuzeo od tuženog pod prinudom. Još je utvrđeno, iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, da bi zakonska minimalna zarada koju bi tužilac ostvario u periodu od 01.06.1991. godine do 23.11.1992. godine zbog vanrednih okolnosti u kojima se tada poslovalo, odnosno ekonomskih sankcija prema državi i poremećaja na tržištu, a s obzirom na to da je tuženi bio spoljno-trgovinsko preduzeće, obračunata po vrednostima na dan 25.01.2017. godine iznosila 400.400,00 dinara. Periodi kada je tužilac bio zaposlen kod drugih poslodavaca isključeni su iz nalaza veštaka.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno zaključio da tuženi tužiocu nije dostavio obaveštenje od 27.11.1991. godine da se najkasnije do 02.12.1991. godine vrati na rad. Zbog toga zaključuje da nije bilo osnova da tuženi donese osporenu odluku o prestanku radnog odnosa tužiocu zbog neopravdanog izostanka sa posla u trajanju više od 5 radnih dana uzastopno sa 09.12.1991. godine, a na osnovu člana 87. Zakona o radnim odnosima Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br 45/91). Dalje, drugostepeni sud nalazi da je prvostepni sud pravilno zaključio da tuženi tužiocu nije uredno dostavio osporenu odluku, u skladu sa odredbom člana 94. Zakona o radnim odnosima, jer nije dokazao da je pokušao da dostavi tu odluku tužiocu na kućnu adresu, zbog čega nije bilo uslova za isticanje osporene odluke na oglasnu tablu tuženog. Ovo pozivom na odredbu člana 84. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SFRJ“ br 47/06 i „Službeni list SRJ“ br 24/94) i odredbu člana 87. istog zakona, prema kojima se dostavljenje mora izvršiti lično licu kome je pismeno namenjeno, kada od dostavljanja počinje teći rok koji se ne može produžavati. Kako tuženi nije postupio u skladu sa odredbama Zakonama o opštem upravnom postupku o ličnom dostavljanju, ne može se smatrati da je izvršena uredna dostava osporene odluke tužiocu. Zbog toga drugostepeni sud smatra da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je tužba blagovremena i dozvoljena. Kako tuženi tužiocu nije dostavio osporenu odluku kojom mu je prestao radni odnos kod tuženog, nije mu dostavio zahtev za pokretanje disciplinskog postupka i poziv za saslušanje, niti ga je obavestio da se 27.11.1991. godine a najkasnije do 02.12.1991. godine javi na posao, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tuženog, zbog čega je usvojen tužbeni zahtev poništena odluka tuženog i obavezan tuženi da tužiocu isplati dosuđene iznose po osnovu izgubljene zarade i da isplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Odbijen je tužbeni zahtev za vraćanje na rad zato što je tužilac u međuvremenu ispunio uslove za penziju. Drugostepeni sud smatra da je bez uticaja navod tuženog da je najpre trebalo odlučiti o povlačenju tužbe, saglasno postignutom poravnanju među parničnim strankama. O vansudskom poravnanju od 04.07.2003. godine, o isplati neizmirenih zarada, drugih ličnih primanja i naknada za period od 01.06.1991. godine do 04.02.1993. godine, kojim je rečeno da stranke rešavaju sva pitanja u sporu koji se vodi pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P1 115/95, da tužilac saglasno postignutom poravnanju povlači tužbu, o čemu se sud obaveštava dostavljanjem potpisanog i overenog poravnanja, drugostepeni sud smatra da kako vansudsko poravnanje ima dejstvo ugovora, a u njemu je naznačeno da će to poravnanje biti overeno, što u konkretnom slučaju nije učinjeno, a nije pribavljena saglasnost Agencije za privatizaciju u smislu odredbe člana 398a. Zakona o preduzećima, to vansudsko poravnanje nije ni izvršeno, te prvostepeni sud nije mogao smatrati da je tužilac povukao tužbu u ovoj parnici.

Revizijski sud nalazi da su nižestepene presude donete pogrešnom primenom materijalnog prava zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

U nižestepenim presudama nema navoda o datumu podnošenja tužbe sa tužbenim zahtevom za poništaj odluke tuženog o prestanku radnog odnosa tužioca. Ne može se prihvatiti zaključak nižestepenih sudova, a bez utvrđenja ove činjenice, o tome da je tužba blagovremena. Nižestepeni sudovi polaze od utvrđenja da tužiocu nije zakonito dostavljena osporena odluka, pa s obzirom na to tužbu, bez obzira kad je podneta, smatraju blagovremenom. Takav zaključak nižestepenih sudova ne može se prihvatiti za pravilan. Pre svega, zaključak sudova da nisu bili ispunjeni uslovi za dostavljanje odluke isticanjem na oglasnu tablu tuženog je preuranjen. Ovo stoga, što je, kako se navodi u reviziji, tužilac tokom postupka isticao da je u vreme sprovođenja disciplinskog postupka kod tuženog i donošenja osporene odluke on bio u Rusiji, pa bez raspravljanja tih okolnosti o mogućnosti dostavljanja na kućnu adresu, ne može se izvesti zaključak o neispunjenju uslova za dostavljanje isticanjem na oglasnu tablu tuženog. Drugo, utvrđeno je da je tužilac preuzeo radnu knjižicu kod tuženog, što je indicija o saznanju tužioca za donošenje odluke o prestanku radnog odnosa. Pozitivno zakonodavstvo propisuje rok za ostvarivanje sudske zaštite i u odnosu na saznanje zaposlenog o povredi prava kod poslodavca. U situaciji kada je tužilac izvesno saznao za prestanak radnog odnosa, makar preuzimanjem radne knjižice kod tuženog po konkretnom osnovu, proizilazi da je tada imao saznanja o donošenju odluke o prestanku radnog odnosa, što je i rezultiralo podnošenjem tužbe u ovoj parnici. S obzirom na to, bilo je neophodno ispitati da li je tužilac blagovremeno opredelio tužbeni zahtev za poništaj osporene odluke, u već započetoj parnici koja je vođena u postupku pod P1 115/95 kod istog suda, ili je za podnošenje tužbe sa tim tužbenim zahtevom prekludiran, kao što ukazuje revident, a o čemu sud mora da vodi računa po službenoj dužnosti radi primene materijalnog prava. Kad nije utvrđeno kada je tužilac postavio tužbeni zahtev za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa u već započetoj parnici, ne može se zaključiti ni da li bi bilo osnova za primenu člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/2005), prema kojoj zaposleni koji je saznao za povredu prava može da pokrene spor pred nadležnim sudom u roku od 90 dana od saznanja za povredu prava.

Zatim, prema odredbama u vreme donošenja osporene odluke važećeg Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ br 45/91), iz člana 97. stav 1., radnik koji nije zadovoljan končanom odlukom nadležnog organa u preduzeću, ili ako taj organ ne donese odluku u roku od 30 dana od dana podnošenja prigovora, ima pravo da u narednom roku od 15 dana traži zaštitu svojih prava pred nadležnim sudom, a prema stavu 2. istog člana zaštitu prava pred nadležnim sudom radnik ne može tražiti ako prethodno nije tražio zaštitu prava pred nadležnim organom u preduzeću, osim prava na novčano potraživanje. Na ovaj način je određena i tužba koju radnik može podneti ukoliko mu je kod poslodavca prestao radni odnos bez konačne odluke o prestanku radnog odnosa. U takvoj situaciji, ukoliko mu je radni odnos prestao bez odluke koja je konačna pred organima poslodavca, radnik je mogao tražiti vraćanje na rad. Dakle, nije mogao postaviti tužbeni zahtev za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa koja nije konačna pred organima poslodavca, i kao takva ne proizvodi pravno dejstvo prestanka radnog odnosa.

Prema utvrđenim činjenicama o sadržini osporene odluke o prestanku radnog odnosa, ona je doneta i sa razloga što tužilac nije došao na posao duže od 5 radnih dana do 09.12.1991. godine. Ovo je poseban, propisani osnov za prestanak radnog odnosa, bez disciplinskog postupka, odlukom poslodavca, po odredbi člana 87. stav 2. tačka 7. tadašnjeg Zakona o radnim odnosima, bez saglasnosti radnika koji je neopravdano izostao sa posla 5 radnih dana uzastopno. Za prestanak radnog odnosa po tom osnovu nije predviđen poseban postupak, u smislu utvrđivanja disciplinske odgovornosti, niti dostavljanja zahteva za pokretanje disciplinskog postupka. Nisu raspravljane okolnosti prema kojima bi proizilazio zaključak suda da je tužiocu trebalo da bude dostavljeno obaveštenje poslodavca da dođe na posao.

Ukoliko bi se moglo zaključiti da je nezakonita odluka o prestanku radnog odnosa, nakon što se za ovu odluku rasprave sve napred navedene relevantne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava, tada je upitna odluka nižestepenih sudova kojom su obavezali tuženog da tužiocu naknadi štetu u vidu izgubljene zarade. Pre svega, eventualno pravo tužioca na naknadu zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa moglo bi biti priznato u visini prema redovnom toku stvari, koji je sprečen donošenjem poništene odluke. Nižestepeni sudovi dosudili su revalorizovani iznos neto zarade koji bi tužilac ostvario da je radio kod tuženog u periodu od 01.06.1991. do 23.11.1992. godine i u periodu od 01.09.1998. do 12.08.2008. godine, prema koeficijentu nivoa zarade koju je tužilac ostvarivao u periodu od 3 godine pre nastanka, kako se navodi štetnog događaja, odnosno prestanka radnog odnosa, u odnosu na prosečnu neto zaradu u Srbiji. Međutim, nije raspravljeno prema kojim činjenicama bi se nastavio takav trend po zaposlenog, odnosno da li je kod tuženog poslodavca i u posmatranom periodu isplaćivana zarada za toliko viša od prosečne neto zarade u Srbiji. Drugo, prema redovnom toku stvari, ne može se prihvatiti da bi tužilac radio kod tuženog do 23.11.1992. godine, a zatim ponovo posle 6 godina počeo kod njega da radi od 01.09.1998. godine i ostvarivao zaradu do 12.08.2008. godine, i da je u tome sprečen nezakonitim prestankom radnog odnosa kod tuženog. Takav sled stvari nije prihvatljiv. Nižestepeni sudovi nisu dali razloge prema kojima bi bilo opravdano dosuđivanje naknade štete tužiocu u vidu izmakle koristi, odnosno u vidu zarada koje bi ostvario kod tuženog i nakon što je radio kod drugih poslodavaca, posle pauze od 6 godina, od 01.09.1998. godine. Nadalje, ne može se prihvatiti za pravilan stav drugostepenog suda da vansudsko poravnanje koje su stranke potpisale, nije izvršeno jer za njega nije ispunjen uslov pribavljanja saglasnosti Agencije za privatizaciju. Drugostepeni sud navodi da je poravnanje združeno spisima predmeta, pa je trebalo ispitati ko ga je združio i da li ima procesnu snagu povlačenja tužbe. Drugo, nisu raspravljene činjenice prema kojima bi se mogao ispitati zaključak suda da je saglasnost Agencije bila potrebna za opstanak poravnanja, niti je utvrđeno da je poravnanje ništavo. Zato nije ispitan ni značaj poravnanja po osnovanost tužbenog zahteva za novčano davanje. To su razlozi zbog kojih je morala biti ukinuta i drugostepena i prvostepena presuda u delu koji se tiče novčanog potraživanja tužioca i potraživanja za isplatu doprinosa.

Prema odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku doneta je odluka da se ukinu i prvostepena i drugostepena presuda i da se predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje kako bi u ponovljenom postupku raspravio sve bitne činjenice od značaja za dozvoljenost i osnovanost tužbe sa tužbenim zahtevom za poništaj odluke o prestanku radnog odnosa i o osnovanosti i visini potraživanja tužioca na ime naknade štete zbog eventualnog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

U ponovljenom postupku doneće se odluka o troškovima celog postupka, po odredbi člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić