U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Govedarice i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Srđan Dobrosavljev, advokat iz ..., protiv tuženog DOO „BB“ iz, koga zastupa Snežana Knežević, advokat iz, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 539/17 od 13.03.2017. godine, u sednici održanoj 27.09.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 539/17 od 13.03.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 539/17 od 13.03.2017. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 283/13 od 23.12.2016. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev da se poništi rešenje tuženog kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad na radno mesto pogonskog električara 1 u Sektoru „VV“, te da mu naknadi štetu po osnovu izgubljene zarade i drugih primanja za period od 23.11.2011. godine do 07.08.2016. godine u ukupnom iznosu od 1.439.561,45 dinara (glavnica i obračunata kamata), sa zateznom kamatom od 18.10.2016. godine, da u ime i za račun tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnom fondu za PIO za isti period i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka (stav prvi izreke). Tužilac je obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 311.250,00 dinara (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se ukazuje u reviziji, jer u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propuštanja niti do pogrešne primene odredaba procesnog zakona koje bi mogle biti od uticaja na donošenje zakonite odluke. Revizijom tužioca se neosnovano i paušalno ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tač. 6, 8, 10. i 11. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme na radnom mestu pogonskog električara 1, po ugovoru o radu od 06.06.2007. godine. Radno vreme zaposlenih kod tuženog traje od 7,00 do 15,00 časova, a tuženi ima organizovanu portirsku službu koja vodi evidenciju o dolasku zaposlenih na rad i njihovom odlasku, te o cirkulaciji robe. Tuženi je 25.10.2011. godine doneo pisano upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu zbog toga što je tužilac svojom krivicom učinio povredu radne discipline utvrđenu članom 114. tačka 4. Kolektivnog ugovora od 12.03.2003. godine, tako što je dana 10.08, 12.08, 22.08, 24.08, 30.08, 31.08, 08.09, 21.10, 06.10, 13.10, 17.10, 19.10 i 24.10.2011. godine neopravdano kasnio na posao. Tužilac se izjasnio na navode upozorenja 28.10.2011. godine, navodeći da je na posao dolazio na vreme, nekada i pre radnog vremena. Naime, po izjavi tužioca najveći broj dana kašnjenja bio je pogrešno evidentiran usled netačno podešenog sata portira u odnosu na njegov sat i tačno vreme, zbog čega evidencija dolazaka na posao nije bila pravilna. Zatraženo je i pribavljeno mišljenje sindikata, pa je rešenjem tuženog od 23.11.2011. godine tužiocu otkazan ugovor o radu zbog nepoštovanja radne disicpline iz razloga navedenih u upozorenju o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev.

Prema članu 179. tačka 3. Zakona o radu, poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca. Istu odredbu sadrži i član 114. tačka 4. Kolektivnog ugovora tuženog, s tim što propisuje da je povreda radne discipline zbog koje zaposlenom može prestati radni odnos kašnjenje na posao ili napuštanje radnog vremena tri puta mesečno ili pet puta u toku tri meseca. Ugovorom o radu od 06.06.2007. godine, u članu 15, između ostalog, propisano je da kašnjenje na posao pet puta u toku meseca predstavlja nepoštovanje radne discipline zbog koje poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu.

U konkretnom slučaju, utvrđeno je da je tužilac u avgustu, septembru i oktobru mesecu 2011. godine imao ukupno jedanaest neopravdanih kašnjenja na posao, te kako je internim aktom tuženog i ugovorom o radu radnja kašnjenja pet puta u toku tri meseca propisana kao povreda radne discipline zbog koje poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, tužiocu je zakonito prestao radni odnos na osnovu člana 179. stav 3. Zakona o radu. Pri tom, sud je imao vidu vremenski period i učestalost kašnjenja, te da tužilac nije osporavao tačnost sata koji je koristila portirska služba tuženog, pa je stoga pravilno oceno neosnovanim navode tužioca da mu je teža povreda radne discipline stavljena na teret usled pogrešne evidencije dolazaka zaposlenih.

Tuženi je u smislu člana 180. Zakona o radu upozorio tužioca na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, čime je poštovana procedura davanja otkaza ugovora o radu i navedeno upozorenje dostavio nezavisnom sindikatu tuženog, čime je poštovana i procedura propisana članom 181. Zakona o radu. S obzirom da je otkaz ugovora o radu tužiocu zakonit, tužilac nema pravo na naknadu štete u visini izgubljenih zarada u smislu člana 191. stav 2. istog zakona.

Revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da u ovom slučaju postoji diskriminacija na radu, jer tokom postupka tužilac nije učino verovatnim neopravdano i nejednako postupanje poslodavca prema tužiocu u odnosu na druge zaposlene, s obzirom na lična svojstvi tužioca, te da je tuženi na bilo koji način izvršio akt diskriminacije u smislu čl. 18. i 19. Zakona o radu.

Ostalim navodima revizije se ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, te time i na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, što u postupku po reviziji nije dozvoljeno na osnovu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić