Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž1 2742/2023 od 08.11.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrdio presudu Osnovnog suda u Nišu P1 2572/2020 od 07.04.2023. godine, ispravljenu rešenjem istog suda P1 2572/2020 od 28.08.2023. godine, u stavu prvom i u stavu drugom izreke, u delu u kom je tuženi obavezan da tužioca vrati na rad i žalbu tuženog u tom delu odbio kao neosnovanu. Stavom drugim izreke, ukinuta je ista presuda, ispravljena rešenjem, u stavu drugom izreke, u delu kojim je tuženi obavezan da tužioca vrati na poslove radnog mesta koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, kao i da mu prizna sva prava iz rada i po osnovu rada, počev od 11.08.2020. godine, kao dana prestanka radnog odnosa do dana vraćanja na rad i u tom delu tužba tužioca je odbačena, kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu trećem izreke presude ispravljene rešenjem tako što je tuženi obavezan da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 171.750,00 dinara, dok je u preostalom delu zahtev za naknadu troškova postupka preko dosuđenog a do traženog iznosa od 188.250,00 dinara, odbijen.

Protiv stava prvog i obavezujućeg dela stava trećeg izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, dok je tužilac blagovremenu reviziju izjavio protiv rešenja sadržanog u stavu drugom izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dostavio odgovor na reviziju tužioca, zahtevajući troškove za sastav tog odgovora, a tužilac je dostavio odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, u delu u kom je pobijana revizijom tuženog (stav prvi i obavezujući deo stava trećeg izreke), primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a navodima revizije tuženog ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu odredaba parničnog postupka propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog, počev od 03.07.2006. godine, na poslovima ... u Sektoru ..., na kom radnom mestu je rad obavljao do 02.12.2012. godine. Potom je, aneksom ugovora o radu premešten na radno mesto ... . Pobijanim rešenjem tuženog br. .. od 10.08.2020. godine, tuženi je tužiocu otkazao ugovor o radu zbog učinjene povrede radne obaveze – pribavljanje lične i materijalne koristi, utvrđene članom 68. Pravilnika o radu tuženog i nesavesno izvršavanje radnih obaveza, prouzrokovanje štete preduzeću, namerno ili iz krajnje nepažnje, utvrđene članom 12. aneksa ugovora o radu. Otkaznim aktom tužiocu se stavlja na teret da je neosnovano primao isplatu troškova prevoza iako na to nije imao pravo. Naime, tužilac je šefu Odseka BB dostavljao dokumentaciju za isplatu putnih troškova (autobusku kartu) za prvu gradsku zonu, pa mu je tuženi isplaćivao putne troškove na koji način je tužilac pribavio materijalnu korist u ukupnom iznosu od 137.960,00 dinara za 2019. godinu i 38.640,00 dinara za period od januara do marta 2020. godine. Takođe, tužilac je u avgustu 2019. godine bio odsutan 10 radnih dana po osnovu korišćenja godišnjeg odmora, te mu sleduje isplata troškova gradskog prevoza u iznosu od 990,00 dinara, a isplaćen mu je iznos od 1.980,00 dinara, zbog čega je neosnovano pribavio materijalnu korist od 990,00 dinara, pa ukupna šteta za tuženog iznosi 177.590,00 dinara. Pre donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu je uručeno upozorenje da je učinio povredu radne obaveze br. 116-24/1-1 od 01.06.2020. godine, sa istim obrazloženjem kao u pobijanom otkaznom aktu. Tužilac se izjasnio na navode iz upozorenja, pisano, tako što je sve navode osporio, ukazujući da su mu troškove prevoza odobravali šefovi koji mu nijednom nisu uskratili ovo pravo, pri čemu on ne odlučuje o svojim pravima, već to čini poslodavac. Izjasnio se da nikada nije korstio organizovani prevoz kombijem, pošto zbog specifičnosti njegovog radnog mesta i radnog vremena nije u mogućnosti da ga koristi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su, usvajanjem tužbenog zahteva tužioca poništili, kao nezakonito, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu, a tuženog obavezali da tužioca vrati na rad, primenom odredbe člana 179. stav 2 tačka 5. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05 ...95/2015), člana 68.stav 1.tačka 6. Pravilnika o radu za JP ''Putevi Srbije'' br. 953- 6622/15-14 od 17.04.2015. godine, i odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu. Ocenili su da tuženi u postupku nije dokazao da u ponašanju tužioca ima elemenata krivice, imajući u vidu da o pravu zaposlenog na troškove dolaska na rad i odlaska sa rada, obračunu, visini i načinu isplate istih, ne odlučuje zaposleni već poslodavac koji, u konkretnom slučaju svojim aktima nije jasno definisao obaveze i uslove pod kojima se isplaćuje naknada tih troškova zaposlenima. Takođe, tuženi tužiocu nije uskratio zakonom ugovoreno pravo da, pored javnog prevoza, koristi drugu vrstu prevoza što podrazumeva i korišćenje sopstvenog prevoznog sredstva u svrhu dolaska i odlaska sa posla, niti je od tužioca tražio da, na drugačiji način od ustaljene prakse, dokumentuje troškove prevoza. Suprotno tome, tuženi je tužiocu isplatio predmetnu naknadu na isti način i na osnovu istih dokaza i u spornom periodu od 01.01.2019. godine do 31.12.2019. godine, kao i u periodu pre i posle toga, što znači da u ponašanju tužioca nema nesavesnog izvršavanja radnih obaveza i prouzrokovanja štete preduzeću namerno ili iz krajnje nepažnje, što pobijano rešenje čini nezakonitim. Takođe, tuženi nije naveo činjenice za zaključak da je tužilac pribavio ličnu materijalnu korist a njemu pričinio štetu. Posledica nezakonite odluke je pravo tužioca da zahteva vraćanje na rad u smislu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su, usvajanjem tužbenog zahteva tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanju tužioca na rad kod tuženog, pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05...95/2018), propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštih aktom, odnosno ugovorom o radu. Na osnovu odredbe člana 180. stav 1. i 2. Zakona o radu, propisana je procedura koju poslodavac mora da sprovede pre otkaza ugovora o radu, između ostalog, u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. tog Zakona, tako što je dužan da zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje 8 dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (stav 1.). Obaveza poslodavca je da u upozorenju navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz, i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2.).

Odredbom člana 68. stav 1. tačka 6. Pravilnika o radu za JP ''Putevi Srbije'' br. 953-6622/15-14 od 17.04.2015. godine, predviđeno je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako zaposleni, svojom krivicom, učini povredu radne obaveze u slučaju pribavljanja lične i materijalne koristi i primanja poklona i drugih pogodnosti u vezi sa radom poslodavca, a na štetu poslodavca.

U konkretnom slučaju, tuženi je, pre otkaza ugovora o radu tužiocu, pisanim putem dostavio upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu na koje se tužilac, takođe pisanim putem, izjasnio tako što je osporio sve navode iz upozorenja. Tužiocu je stavljeno na teret da je neosnovano primio isplatu troškova prevoza iako nije imao pravo na tu isplatu u periodu od 01.01.2019. godine do 31.12.2019. godine i za period od 01.01.2020. godine do 01.04.2020. godine, u ukupnom iznosu od 177.590,00 dinara i tako pribavio ličnu i materijalnu korist. Međutim, tužilac se, od zasnivanja radnog odnosa, u pogledu naplate troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada ponašao na isti način, tako što je nadležnoj službi tuženog dostavljao dokumentaciju koja je osnov za isplatu tih troškova, dok je tuženi, kao poslodavac, vršio obračun i isplatu troškova tužiocu, svakog meseca. Dakle, odlučivanje o pravu zaposlenog na isplatu troškova za dolazak i odlazak sa rada, kako u smislu postojanja samog prava tako i u pogledu njegovog obima, je na poslodavcu, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju nema krivice tužioca, u smislu namere ili krajnje nepažnje. Iz sadržaja odredbe člana 179. stav 1. tačke 1. i 5. Zakona o radu, sledi da je krivica osnov odgovornosti zaposlenog za povredu radne obaveze, pri čemu je teret dokazivanja postojanja činjenice koje formiraju otkazni razlog na strani poslodavca. Tuženi, u konkretnom slučaju, nije dokazao u čemu se sastoji krivica tužioca, pošto on, kao poslodavac, nije obezbedio uslove rada koji bi tužiocu omogućili da koristi organizovani prevoz, te je s tim u vezi, poslodavac prihvatao dokumentaciju o putnim troškovima, koju mu je tužilac dostavljao, i isplaćivao mu naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada, pa nema osnova za postojanje povrede radne obaveze koja mu je, pobijanim rešenjem stavljena na teret.Takođe, tuženi nije dokazao da je tužilac pribavio ličnu i materijalnu korist jer nije naveo u čemu se ogleda zaključak da dokumentacija koju je tužilac dostavljao šefu odseka za isplatu putnih troškova ne odgovara stvarnim troškovima koje je tužilac imao za dolazak na rad i odlazak sa rada.

Navodima revizije tuženog o postojanju organizovanog prevoza zaposlenih i mogućnosti tužioca da takav prevoz koristi za dolazak na rad i odlazak sa rada, pobija se pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što je bez uticaja na odlučivanje, imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na osnovu odredbe člana 407.stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Pošto tuženi neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Revizija tužioca izjavljena protiv rešenja sadržanog u stavu drugom izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu je nedozvoljena, na osnovu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 420. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju i protiv rešenja drugostepenog suda kojom je postupak pravnosnažno okončan, dok je stavom 2. istog člana zakona propisano da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude.

Prema odredbi člana 441. Zakona o parničnom postupku, revizija je dozvoljena u parnicama u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova, revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti predmeta spora (član 403. stav 3.).

Pobijanim rešenjem odlučeno je o raspoređivanju tužioca na poslove radnog mesta koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima i priznanju prava iz rada i po osnovu rada, što znači da se ne radi o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Stoga revizija nije dozvoljena po odredbi člana 420. stav 2, u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku. Kad drugostepeni sud, odlučujući o žalbi ukine prvostepenu presudu i odbaci tužbu, revizija tužioca nije dozvoljena ni po članu 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku. Primena odredbe člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku, zahteva da drugostepeni sud usvoji žalbu, ukine prvostepenu presudu i odluči o zahtevima stranaka, što se odnosi na glavne zahteve, dok u konkretnom slučaju nije odlučeno o glavnom zahtevu, već je tužba odbačena.

Na osnovu odredbe člana 413., u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Troškovi angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav odgovora na reviziju tužioca, tuženom nisu priznati, jer mu nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 165.stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković