U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ... čiji je punomoćnik Dušan Vujošević, advokat iz ..., protiv tuženog „BB“ DOO ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1.1804/2017 od 06.02.2018. godine, u sednici od 29.05.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1.1804/2017 od 06.02.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 107/15 od 23.03.2017. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog br. .. od 26.10.2011. godine, kojim joj je otkazan ugovor o radu i tuženi obaveže da je vrati na rad i rasporedi na odgovarajuće poslove.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1.1804/2017 od 06.02.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv drugostepene presude, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupќa i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ 72/11, 55/14), i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se neosnovano ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjenu pred drugostepenim sudom, jer su u drugostepenoj presudi ocenjeni bitni žalbeni navodi, u smislu člana 396. stav 1. ZPP. Revizijom se ukazuje na bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, zbog koje se revizija ne može podneti, prema članu 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog bila zaposlena od 1995. godine, a pobijanim rešenjem od 25.10.2011. godine, otkazan joj je ugovor o radu usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, uz isplatu otpremnine od 193.272,73 dinara, koja je izvršena na dan prestanka radnog odnosa. Utvrđeno je da je dana 20.10.2011. godine, tuženi doneo odluku kojom je utvrđeno postojanje tehnološkog viška od 10% zaposlenih na neodređeno vreme u okviru perioda od 30 dana, zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, i da će se zaposlenima koji su tom odlukom obuhvaćeni otkazati ugovor o radu. Navedeno je da se zaposlenima nije mogao obezbediti premeštaj kod drugog poslodavca, prekvalifikacija, dokvalifikacija ili rad sa nepunim radnim vremenom. Dana 21.10.2011. godine, tužilja je potpisala izjavu u kojoj je navela da želi da raskine radni odnos kod tuženog zbog proglašenja tehnološkim viškom, da je saglasna da joj radni odnos prestane dana 21.10.2011. godine, i da prihvata isplatu otpremnine u iznosu od 193.272,73 dinara, te da nema nikakvih potraživanja prema tuženom. Drugom izjavom datom istog dana, tužilja se saglasila da joj se po osnovu prestanka radnog odnosa kod tuženog sa 21.10.2011. godine isplati otpremnina u navedenom iznosu do 26.10.2011. godine, da prihvata kriterijume i postupak za utvrđivanje viška zaposlenih i da nema više nikakvih potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu. Obe izjave sadrže konstataciju da ih je tužilja dala pri punoj svesti i bez prinude. Utvrđena otpremnina tužilji je uplaćena odmah po potpisivanju ovih izjava dana 21.10.2011. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se poništi rešenje tuženog kojim mu je otkazan ugovor o radu i tuženi obaveže da je vrati na rad.

Prema članu 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ 24/05...54/09), poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Tužilja je odmah nakon donošenja odluke tuženog kojim je utvrđeno postojanje tehnološkog viška potpisala dve izjave iz čije sadržine proizilazi da želi da joj radni odnos kod tuženog prestane kao tehnološkom višku, da se saglašava sa visinom ponuđene otpremnine, koja joj je odmah zatim i isplaćena i da je obe izjave dala pri punoj svesti i bez prinude. Tužilja tokom postupka nije dokazala da su ove izjave date uz postojanje mana volje u smislu čl. 60-65. Zakona o obligacionim odnosima, a iz iskaza svedoka saslušanih u prvostepenom postupku utvrđeno je da je svakom radniku, pa i tužilji, bilo omogućeno da pročita date izjave i da su bili upoznati sa njihovim posledicama u odnosu na radno pravni status. Iz iznetog proizilazi da je tužilja kod tuženog tokom postupka rešavanja viška zaposlenih bez mana volje dala izjavu kojom pristaje na prestanak radnog odnosa uz isplatu stimulativne otpremnine, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je pobijano rešenje zakonito i tuženi nije u obavezi da tužilju vrati na rad.

S obzirom na navedeno, neosnovani su revizijski navodi da donošenju pobijanog rešenja nije prethodila zakonita otkazna procedura. Navodima revizije kojima se ukazuje na postojanje mana volje, osporava se utvrđeno činjenično stanje, protivno odredbi člana 407. stav 2. ZPP, a celishodnost odluke tuženog o tehnološkim, organizacionim i ekonomskim promenama sud nije nadležan da ispituje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić