Presudom Gž1 3209/19 od 25.11.2019. godine Apelacioni sud u Beogradu preinačio je prvostepenu presudu tako što je odbio u celosti tužbeni zahtev i za naknadu za ishranu u toku rada i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora sa traženom zakonskom zateznom kamatom, odbio zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka i obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 15.501,30 dinara.

Protiv drugostepene presude je tužilac izjavio blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava. Tužilac se poziva i na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku ističući potrebu za ujednačavanjem sudske prakse u odlučivanju o identičnim zahtevima iz istog činjeničnog i pravnog osnova.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije na osnovu člana 403. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS'' br. 72/11...18/20, u daljem tekstu - ZPP) Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, te ispunjenost uslova za posebnu reviziju nije razmatrao.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao izjavljenu reviziju po odredbi člana 408. ZPP i našao da je revizija tužioca osnovana, zato što je pobijana presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju kako je izloženo u drugostepenoj presudi, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na osnovu ugovora o radu u kome je utvrđeno pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca što podrazumeva bonuse, nagrade i slično, kao i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa Kolektivnim ugovorom za AD „Železnice Srbije“, i da se pod zaradom smatra zarada koja sadrži poreze i doprinose koji se plaćaju iz zarade i sva primanja iz radnog odnosa osim primanja iz člana 14., člana 42. stav 3. tačka 4. i 5., člana 118. tačka 1-4., člana 119., člana 120. tačka 1. i člana 158. Zakona o radu. Aneksom ugovora o radu je utvrđeno da se zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu sastoji od osnovne zarade, dela zarade za radni učinak i uvećane zarade, a osnovna zarada se utvrđuje kao proizvod vrednosti jednog časa od 66,46 dinara neto, koeficijenta posla 1,95 i prosečnog mesečnog fonda časova rada od 174 časa, uvećano za poreze i doprinose. Članom 57. stav 2. Kolektivnog ugovora od 24.03.2015. godine propisano je da je u vrednosti jednog radnog časa uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Prvostepeni sud je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrdio iznose naknade za ishranu i za regres za utuženi period, prema visini poslednje utvrđenog nominalnog iznosa naknade za ishranu i regres za korišćenje godišnjeg odmora koji je tuženi definisao Kolektivnim ugovorom („Službeni glasnik RS“ br. 37/95, 11/96, 54/97, 60/97, 33/98, 42/99 i 7/2000), kao parametru, i na osnovu utvrđenja da tuženi nije tužiocu isplaćivao naknadu za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora u spornom periodu, odnosno počev od 2000. godine, niti je odredio ove naknade u nominalnom iznosu, niti je utvrdio jasne parametre za obračun, usvojio je tužbeni zahtev u visini tako utvrđenih iznosa.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, ali je drugačije primenio materijalno pravo i zaključio da je tužilac, kao zaposleni kod tuženog, ostvario pravo na naknadu troškova kroz vrednost obračunatih i isplaćenih časova rada u skladu sa opštim aktom poslodavca, te da ni u posebnim, ni u uopštim propisima ne postoji osnov za ostvarivanje prava tužioca na naknadu ovih troškova za utuženi period. Takva primena materijalnog prava od strane drugostepenog suda je pogrešna.

Prema odredbi člana 57. Kolektivnog ugovora za „Železnice Srbije“ AD („Službeni glasnik RS“ br. 4/15), koji je u spornom periodu važio kod tuženog, vrednost radnog časa za obračun i isplatu zarade utvrđuje se u skladu sa zakonom i drugim aktima, a u vrednost jednog radnog časa je uključena mesečna vrednost za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, svedena na jedan radni čas, te iznosi 66,46 dinara neto, u skladu sa članom 5. stav 1. Zakona o privremenom uređenju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava.

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) predviđeno je u članu 118. pravo zaposlenog na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalih i za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način, i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, koji moraju biti izražena u novcu i iskazani u obračunskoj listi za sve zaposlene. Kada konkretizacija navedenih prava zaposlenih nije izvršena, tako da se iz vrednosti radnog časa na osnovu koga se utvrđuje zarada zaposlenog ne može utvrditi koji iznos predstavlja pripadajuću naknadu troškova ishrane i regresa, i kada je utvrđeno da poslodavac, tuženi, tužiocu nije isplatio naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora, tada se ne može zaključiti da je tuženi obračunavao i isplaćivao naknadu za ishranu i za regres tužiocima u skladu sa opštim aktom poslodavca i navedenim odredbama Zakona o radu, već upravo suprotno, da je tuženi u pogledu isplate navedenih naknada zakonske odredbe, kojima je poslodavcu ostavljena mogućnost da svojim aktima utvrde visinu tih naknada, zakonske odredbe primenjivao na štetu tužioca.

Posebno, pogrešna je primena materijalnog prava od strane drugostepenog suda kada zaključuje da zaposleni ne može s uspehom potraživati novčanu naknadu po predmetnim osnovima kada nema odgovarajućeg opšteg akta, u smislu konkretne regulative kolektivnim ugovorom ili posebnom odlukom kojom poslodavac utvrđuje visinu naknade, jer tada zaposlenom visina pripadajućeg prava na naknadu troškova predviđenog zakonom, može biti utvrđena prema odgovarajućem parametru, pa i onom sadržanom u ranijem kolektivnom ugovoru, kako je tužilac i postavio tužbeni zahtev. Stoga je postavljeni tužbeni zahtev osnovan i prvostepena presuda pravilna.

Na osnovu izloženog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je preinačio drugostepenu presudu tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev usvojen i tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove prvostepenog postupka, a odbio zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Tužiocu, koji je uspeo sa revizijom, saglasno odredbama člana 153., 154. i 163. ZPP, prema važećoj Advokatskoj tarifi su dosuđeni troškovi revizijskog postupka u traženom i opredeljenom iznosu od 12.000,00 dinara za sastav revizije.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić