Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) - u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je zaposlena kod tužene od 01.11.2008. godine. U 2017. godini je bila raspoređena na poslovima ... u Odeljenju za ... . Prema navodima same tužilje, na osnovu pisanog izveštaja načelnice, u postupku kontrole o prisutnosti na radu, zbog više kašnjenja u periodu od dva meseca – maj i jun 2017. godine protiv tužilje je pokrenut disciplinski postupak zbog lakše povrede dužnosti iz radnog odnosa propisane članom 137. tačka 1) Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave i članom 6. stav 1. tačka 1) Pravilnika o disciplinskoj odgovornosti. Po okončanju postupka, rešenjem od 21.03.2018. godine, tužilja je oglašena odgovornom za izvršenu lakšu povredu dužnosti iz radnog odnosa jer je u periodu od 03.05.2017. do 30.06.2017. godine više puta kasnila na posao, te joj je izrečena disciplinska mera – novčana kazna u iznosu od 20% od osnovne plate isplaćene za mesec u kome je kazna izrečena. Tužilja smatra da je pretrpela diskriminaciju na radu kod tužene jer je samo protiv nje zbog kašnjenja na posao pokrenut i vođen disciplinski postupak u kome joj je izrečena novčana kazna. Tokom postupka tužilja je isticala da ona nije pristalica niti simpatizer partije i koalicije kojoj je pripadala njena tadašnja načelnica.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da nema osnova za zaključak da je od strane poslodavca tužilja stavljena u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene, odnosno da joj je zbog ličnog svojstva ili različite političke opredeljenosti povređeno pravo ličnosti i pravo iz radnog odnosa. Postupanjem tužene nije učinjena diskriminacija na radu u smislu odredbe člana 45. Zakona o zabrani diskriminacije. S obzirom na to tužbeni zahtev tužilje je odbijen kao neosnovan.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su pravilno nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo, kada su odbili tužbeni zahtev tužilje i zaključili da nema diskriminacije u konkretnom slučaju.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 1) Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09) propisano je da izraz diskriminacija i diskriminatorsko postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili gupe, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili entičkom poreklu, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i drugim stvarno odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima.

Odredbom člana 16. stav 1. istog zakona propisano je da je zabranjena diskriminacija u oblasti rada, odnosno narušavanje jednakih mogućnosti za zasnivanje radnih odnosa, ili uživanja pod pojedinim uslovima svih prava u oblasti rada, kao što su pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na napredovanje u službi, na stručno usavršavanje i profesionalnu rehabilitaciju, na jednaku naknadu za rad jednake vrednosti, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada, na odmor, na obrazovanje i stupanje u sindikat, kao i na zaštitu od nezaposlenosti.

Odredbom člana 18. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) propisano je da je zabranjena neposredna i posredna diskriminacija lica koje traži zaposlenje, kao i zaposlenog, obzirom na pol, rođenje, jezik, rasu, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje, odnosno invaliditet, nacionalnu prošlost, veroispovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima, ili neko drugo lično svojstvo.

Vrhovni kasacioni sud ukazuje da diskriminacija predstavlja nejednako postupanje ili pravljenje razlike jednog lica u odnosu na druga lica u istoj ili sličnoj situaciji, zasnovano na ličnim svojstvima zaposlenog, među kojima je i političko opredeljenje. U konkretnom slučaju nije povređeno načelo jednakosti, niti je učinjena diskriminacija prema tužilji zbog činjenice da je protiv nje zbog kašnjenja na posao pokrenut i vođen disciplinski postupak. Tužilja nije dokazala da je do pokretanja i vođenja disciplinskog postupka došlo zbog političkog opredeljenja tužilje koje je drugačije od političkog opredeljenja njene tadašnje načelnice.

Suprotno revizijskim navodima, radnje tužene koje je tužilja označila kao diskriminatorsko postupanje, ne mogu se kvalifikovati kao diskriminacija u smislu citiranih zakonskih normi.

Iz navedenih razloga, prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Imajući u vidu da tužilja nije uspela u postupku po reviziji, to joj nisu dosuđeni troškovi ovog postupka, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić