Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o istoj odlučuje u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o izuzetnoj dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog.

Članom 404. stav 1. ZPP propisano je da revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, radi ujednačavanja sudske prakse u smislu člana 404. ZPP, u pogledu prava zaposlenih kod tuženog na isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postuku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničom stanju, tužilac je bio radnik PZP Vranje, a zatim „Trace PZP“ Vranje doo. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 25/2012 od 29.03.2012. godine, otvoren je stečajni postupak nad ovim preduzećem. U stečajnom postupku navedeno preduzeće je prodato tuženom ugovorom o prodaji od 23.12.2014. godine, a tuženi je dana 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i time postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom, koju čini pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Odredbom člana 8. navedenog ugovora predviđeno je da kupac kupovinom osnivačkih prava ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Dana 05.01.2015. godine, obustavljen je stečajni postupak zbog prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi, radi namirenja stečajnih poverilaca. Takođe, stečajni upravnik je svim zaposlenima, pa i tužiocu, otkazao ugovor o radu 05.01.2015. godine, shodno odredbi člana 176. stav 1. tačka 5. Zakona o radu. Dana 02.08.2018. godine, izvršena je statusna promena pripajanja privrednih društava „Trace PZP“ Vranje doo i „Trace PZP“ Niš ad i promenjeno ime u „Trace Srbija“ ad Niš. Tužilac je sa pravnim prethodnikom tuženog zasnovao radni odnos dana 07.01.2015. godine i isti mu je prestao dana 10.04.2018. godine na lični zahtev. U ovoj pravnoj stvari tužilac potražuje uvećanu zaradu po osnovu minulog rada za period od septembra 2015. godine, pa do prestanka radnog odnosa, primenom člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, a na osnovu članstva PZP Vranje i tuženog u Udruženju„Putar“.

Nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev na ime uvećane zarade po osnovu minulog rada nalazeći da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 37. stav 1. tačka 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, jer ova norma tužiocu daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Ovo iz razloga što nakon prodaje stečajnog dužnika jeste došlo do promene osnivača tog društva, jer je vlasnička i upravljačka prava stekao kupac (tuženi), ali je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica, pa proizlazi da je ostvaren i kontinuitet u članstvu u Udruženju „Putar“ između PZP Vranje kod koga je tužilac bio zaposlen i tuženog kod koga je tužilac zasnovao radni odnos, te iz ovih razloga tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu kod poslodavca (minuli rad).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zaključak nižestepenih sudova zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ br. 104/09 i 99/11), propisano je da se tim zakonom uređuju uslovi i način pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stav 1. istog zakona propisano je da po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca i uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca u skladu sa članom 133. stav 2. tog zakona, dok je odredbom člana 136. stav 1. istog zakona propisano da posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak se u odnosu na stečajnog dužika obustavlja, a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana, ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stačajni postupak nastavlja.

S ozbirom na navedene norme u konkretnom slučaju kao merodavan propis primenjuje se Zakon o stečaju. Nije moguće primeniti odredbu člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni član 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, u odnosu na potraživanje tužioca, s obzirom da je za ostvarivanje ovog prava potrebno da budu ispunjeni uslovi za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada prema odredbama Zakona o radu na koji se tužilac poziva, a čija primena je u konkretnom slučaju isključena. Ovo iz razloga što je posledica prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika.

Pravilno je i osnovano ukazivanje revizije da tužilac ne može da zasniva osnovanost svog tužbenog zahteva na odredbama Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora iz razloga koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud, jer je stečajni dužnik kod koga je tužilac bio u radnom odnosu prodat kao pravno lice u stečaju. Iz ovih razloga tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, niti je nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom, postoji jasna razlika.

Iz navedenih razloga, a primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluku o troškovima revizijskog postupka Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu člana 165. stav 2, 154. i 163. ZPP, tako što je tuženom dosudio opredeljene troškove za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, na osnovu tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12).

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić